Teoloska i mirovna brosura
Pozvani da se umesamo u prekid
Uloga crkava u savladjivanju Medju Religijskih i Medju Etnickih Konflikata
Predgovor
“Vi biste se trebali zvati obnovitelj pukotina, restaurator ulica za boravak”. To je bio moto crkve i Mirovne internacionalne konferencije koja se odrzala u Elspeet-u, U Holandiji, od 27.-29. Aprila 2001. Godine. To obecanje koje je prorok adresirao bozijem narodu ima jedan uslov, dakako: oni ce biti dostojni tog imena, tog dara ako se odreknu svojih postupaka povrsne i egoisticne vere,koja je ogranicena njihovom vernoscu kroz dela poboznosti,postenjem i upecatljivim svecanim obredima javnog kajanja i umesto praktikovanja pravde koju Bog izrazito zeli, pravda koja je ukljucena u oslobodjenje ugnjetavanih i siromasnih u deljenju jednog hleba i zaklona sa svima.
Brosura koju upravo drzite je apel crkvama i Hriscanima pojedincima sa licnim pozivom kao Bozjim ljudima danas: poziv ka praktikovanju pavde koja obnavlja zivot opustosenim susedima.
Brosura pokusava da obuhvati sustinu ove internacionalne konferencije odrzane pod zastavom obecanja proroka Isajie. Na konferenciji uloga i odgovornost u kontekstu Medju-religijskih i Medju-etnickih konflikata bilo je diskutovano sa dubokim razumevanjem postignutim na Balkanu, Severnoj Irskoj i Ruandi kao bit obracanja. Obe strane i govornici i ucesnici ucestvovali su sa svojim iskustvima i naporima. Crkve i zajednice unutar Crkve i Mirovne mreze bili su pozvani da ucine doprinos Dekadi Prekomernog Nasilja.
Nasa nada je da ce ova brosura voditi citaoca darazmislja o vrsenju pravde i da ce podstaci druge da se pridruze mnostsvu “obnovitelji povreda” jer je nas svet ranjiv i to mu je danas potrebno.
Marie-No’lle von der Recke
****
Uvod u dekadu Prekomernog Nasilja
Reinhard Vass
Licne primedbe u ponovnom otkrivanju Isusovog poziva ka nenasilju
“Ja ne pravim primedbe o ubijanju prema ljudima koji nisu pokusali da ubiju mene. Ja ne nudim moj obraz da bude osamaren. Ako me neko udari, ja uzvracam udarac tri puta vise”.
Baron Karl Lagerfeld dao je ovu izjavu nedavno u intervjuu,koja je stalno ponavljana kao stav rasprostranjen i upraznjavan u Nemackoj i “zapadnim” zemljama. Ja sam pronasao upecatljive tri pretpostavke u njegovoj izjavi:
Na konferenciji Historijskih Mirovnih Crkava koja je odrzana u Januaru 1994. Godine u Cikagu, bio sam svedok kako Gene Stotzfus, koordinator Tima Hriscanskih Mirotvoraca, predstavio nenasilje Isusa kroz pokusaj da demonstrira pomocu radionice ucesnika kako neko moze udariti drugu osobu po levom obrazu sa poledjinom desne ruke – jednostavno smesan prikaz!
Za mene to je bilo kao da se svetlo upalilo. Tako mora da je bilo isto i za Isusove ucenike, inace oni ne bi mogli to ukljuciti u centralno politicko ucenje od Isusa u Jevandjelju: “Culi ste da je kazano:”Oko za oko i zub za zub”. A ja vam kazem da se ne branite od zla nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi: I ko hoce da se sudi s tobom i kosulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu, i ako te potera ko jedan sat, idi s njime dva.” Matej 5:38-41 (NRSV)
Citat Waltera Winka: “Osoba koja okrece drugi obraz i govori – Pokusaj opet. Tvoj prvi udarac je neuspesan ka izvrsenju nameravanog efekta. Ja ne priznajem tebe i tvoju moc da me ponizis. Siromasni su ti koji slusaju Isusa, oni su unisteni mrznjom sistema koji ih ponizava uzimajuci im njihovu zemlju i svo njihovo vllasnistvo, sve do poslednje kosulje” (Isusov Treci Put 1987. Filadelfija, Novo Drustvo Izdavaca)
Walter Wink je prikazao na impresivan nacin kako Isusov”treci put” izgleda i da takav put podjednako postoji izmedju kukavickog begstva i nasilne tuce i izmedju podcinjenih i naoruzanog otpora, izmedju pasivnosti i nasilnog revolta, izmedju povlacenja i direktne odmazde, izmedju predaje i osvete. To je put moralne inicijative,put gde susrecemo brutalno nasilje sa razumom, mastanje i humor, put koji je prisutan uz samopouzdanje i ljudsko dostojanstvo ugnjetavanih i koji napada savest tlacitelja ili truo sistem sa “snagom istine” sto znaci “Sayagraha”.
Na kraju to znaci biranje spremnosti da se pati nego da se popusti, te da se iskusi nasilje radije nego da se primeni nasilje. Ali to sve treba da se sprovede u praksi nenasilja kroz pismene vezbe u nedavno prosloj Deceniji – tacna primena da ta spremnost ka patnji trebala bi ici ruku pod ruku sa ucenjem takvog stava i “spremnost na intervenisanje na koristan nacin u konfliktima, krizama i nasilnim svadjama” (kao sto su se neke Crkve i clanovi Mira svecano obavezali na Ehumanskoj skupstini 1989. Godine u Baselu i na JPIC Svetskoj Konsultaciji u Seulu 1990. Godine)
Ja verujem da glavni izazov za Hriscane i Crkve je da u sledecih deset godina razviju sto je sire moguce stav u aktiviranju nenasilja.
O Deceniji Prekomernog Nasilja
Decenija Prekomernog Nasilja predstavljena je za deset godina od 2001.-2010. Od Svetskog Veca Crkava (WCC) na njihovoj skupstini u Harareu 1998. Godini, i vodi paralelu sa Ujedinjenim Nacijama “Kultúra Mira i Nenasilja za Decu Sveta”Dekada koja je dosla kroz napore brojnih Mirovnih Nobelovih Nagrada Ovencanih lovorom, grane Internacionalne Zajednice Pomirenja i druge NVO (Ne Vladine Organizacije).
Odluka Svetskog Veca Crkava (WCC) ima svoje poreklo u ranijim programima Svtskog Veca Crkava (WCC). Nastavak visoke debate Programa Svetskog Veca Crkava ka Suzbijanju Rasizma 1980. Godine, “Program Prekomernog Nasilja” je utemeljen na bazi inspiracije i predloga Juzno Africkog biskupa iz Svetskog Veca Crkava (WCC) Centralnog Komiteta. Kampanja “Mir Gradu” stvorena u svojstvu obracanja grupi na konferenciji u Rio de Janeiro u Januaru 1996. Godine, bilo je nameravano da se pokrene taj program unapred kad posle nekoliko godina kao odgovor na “POV” nije se potpuno ostvario. Promisljena odluka je dovela do ogranicenja Kampanje na dugogodisnji period kulminacije u Svetskom Vecu Crkava (WCC) u Harareu 1998. Godine.
U toj Deceniji osnova predavanja iz 1999. Godine Svetsko Vece Crkava pozivalo je crkve da postanu ukljucene u siroki spektar interesa:
-Kroz Deceniju Prekomernog Nasilja, srz razmatranja bi bio na odgovoru i sprecavanju izgled nasilja kao:
*Prekomerno nasilje izmedju nacija
*Prekomerno nasilje unutar nacija
*Prekomerno nasilje u lokalnim zajednicama
*Prekomerno nasilje unutar doma i familije
*Prekomerno nasilje unutar crkve
*Prekomerno seksualno nasilje
*Prekomerno sociolosko –ekonomsko nasilje
*Prekomerno nasilje kao rezultat ekonomske i politicke blokade
*Prekomerno nasilje izmedju mladih
*Prekomereno nasilje povezano sa religijskim i kulturnim obicajima
*Prekomerno nasilje unutar zakosnkog sistema
*Prekomerno nasilje protiv stvaranja
*Prekomerno nasilje kao rezultat racizma i etnicke mrznje
(Osnovni okvir za deceniju Prekomernog Nasilja – Radni dokument usvojen od Centralnog Komiteta Svetskog Veca Crkava 26.Augusta – 3.Sseptembra 1999. Godine)
Povoljne prilike predlozene Decenijom i pocetne reakcije
Nepojmljivo ogromno i nadmocno preduzimanje?!? Na sam dan nastupanja Dekade jedan od vecih regionalnih naprednih Nemackih novina “Syddeutsche Zeitung” primetio je da “nedavno nastupanje Dekade Prekomernog Nasilja bice nesto vise nego osnivanje odnosno preokupacije sa time.”
Ako pridjemo Dekadi na nacin koji sam cesto iskusio ranije sa drugim crkvenim programima – tada crkve iz odbora I nizeg odbora te i komisija i projektnih grupa koje prave primedbe o tome kako postupiti i proizvesti pakete sredstava i organizovati koferencije i pisati izvestaje o rezulatima tih komisija, tada ce verovatno “Syddeutsche Zeitung” biti u pravu. (Ja mogu citirati odluklu regionalnog crkvenog zbora.)
U odgovoru na tu kritiku svetsko Vece Crkava (WCC) Generalni Sekretar Konrad Raisser je primetio u intervjuu “Trier diocesan journal Paulinus”(22. April 2001. Godine): Sirenje kulture nasilja, koju pojedinac moze posmatrati neko vreme, sadrzi centralni poziv za ehumanski pokret.(…) Obaveza napravljena u kontekstu pridobijanja procesa za pravdu, mir i integritet stvaranja nenasilja u resenju konflikata mora biti pokrenuta u centar crkava. (…) Zbog toga je vazno prekinuti tisinu o nasilju i njihovim uzrocima, ka ojacanju otpornosti prema nasilju kroz mrezu solidarnosti, kroz praksu resavanja ne nasilnim putem konflikte i protivudarac prosvecenja od uobicajenog ka nasilju sa prakticiranjem dijalogai solidarnosti.
Konkretna akcija i mastarenje je potrebno. Ja samo mogu uputiti ovde na diskusiju u Nemackim krugovima.Manfred Kock, glavni u Vecu Evangelisticke Crkve u Nemackoj (EKD) je predlozio fokusiranje na tri podrucja predlozenih od Svetskog Veca Crkava (WCC):
*Sprecavanje domaceg nasilja (narocito nasilje protiv dece i zena),
*Sprecavanje mera protiv rasno motiviranog nasilja (kroz edukaciju crkvenih clanova, projekti sluzbe mladih, budnost, non-stop telefonska linija i rad),
*Sprecavanje nasilja medju i unutar drzavnih konflikata (ovde je on mislio narocito na Kosovo/Jugoslavija i Izrael/Palestina).
Kock je nazvao “kulturu nenasilja u Nemackoj” sa recima:”Nesto je pocelo da se menja u ljudskim glavama!” Odlucujuci faktor da bi bili za Dekadu ili ne, je vise nego sto je Crkvena preokupacija sa samom sobom ,sledecih nekoliko godina bice ukljucenje grupa nizih slojeva drustva.
U dodatku mora se obratiti paznja na sastavni deo nasilja koji je generalno primecen samo pomocu zrtava. To znaci u duhu liberalne teologije, uciti da se vidi i deluje sa tacke posmatranja zrtve – biti na putu prema “miru i pravdi”.
“Arbeitsgemeinschaft Christlilche Kirchen” (Udruzenje Hriscanskih Crkava) najvisse ehumansko telo u Nemackoj – je potvrdjeno Dekadom. Moja organizacija Pax christi ce takodjer podrzati Dekadu. U nedavno formiranoj radnoj grupi zakljucili smo da spektar Pax Hriscanskog rada se podudara sa svim blizu sa sirinom predloga Svetskog Veca Crkava (WCC).
Zeleo bih da podelim moju omiljenu viziju za crkve:”Mojavizija je da u 2010. Godini brojni verski skupovi Hriscanskih crkava ce upotrebiti nenasilje u resenju konflikata i radionice mirovne kulture u istom ociglednom putu kojim su stariji krugovi i grupe mladih organizovani unutar danasnje crkve.” (Schalomdiakonat: Erfahrungen und Einsichten zur Gewaltfreiheit).
Regionalne crkvene aktivnosti su ohrabrujuce. Ja takodje osecam diskusiju u celoj crkvi, udruzenju mladih o novoj aktivnosti “Orjentacija za Etnicki Mir” koja je vrlo obecavajuca. Dokument Nemackog Katolickog Biskupa “geredh-ter Friede” (Samo Mir) je vremenski i sa svojim predlozima citava grupa teorija koja se premesta u glavne crkve prateci losa desavanja u Jugoslaviji i Kosovu.
Dekada kao izazov za mir i glavni put crkava
Protivrecnost izmedju ocekivanja Mesije kao obaveze da se odustane od nasilja i oseljivo prihvatanje mira odrzavanim kroz koriscenje nasilja moze biti pronadjeno u citavom Katolickom dokumentu “grechter Friede” iako je tamo cisto isticanje izazova nenasilja kod Isusa.
Zeleo bih da ilustrujem sa sledecim tackama tu napetost tako da se odnosi na odnos izmedju mira i glavnog puta crkava.
Kroz mnogostranu obavezu u smirivanju procesa ka pravdi, miru i postenju stvaranja glavni put crkava napravio je veliki napredak u pravcu povezivanja crkvenih zajednica,iako oni nisu u mogucnosti da kompletno preduzmu temeljnu tehnologiju Zaveta sa svim njihovim politickim posledicama.
Jos uvek nenasilje kao polioticko-religijski koncept je postepeno samodokazujuci se poceo da se ucvrscuje u glavnom putu crkava.
Prateci Drugi Svetski Rat uloga Historisjkih Mirovnih Crkava bila je priznata od strane Crkava Glavnog Puta za prvo vreme. To je bio tada istorijski greh crkava glavnog puta u njihovoj borbi protiv mirovnih crkava “bili su oslovljeni verovatno prvi put tada u 16. Veku” (Warneck/Hohmann, 5ö godina Ehumanskog Dijaloga i Svedoka za Mir).
Ostaje vazno i neophodno da Historijske Mirovne Crkve nastave sa obracanjem crkvama glavnog puta daucine odlucan novi pocetak saglasan sa Jevandjeljem,novi pocetak koji moze pobediti “paralizu vernosti”i “bliskost politickoj moci”. Dakako ovo obracanje ne bi trebalo da postane vrsta fanatickog pritiska ili promene koja je pocela unutar crkava glavnog puta, i ne bi trebalo da bude odlozeno. Osnivanje organizacija kao sto je Eirene (1960) i Oekumenischer Dienst/Shalom Service( 1990.) su tipicni znakovi i polozaj na toj stazi promena.
Vrlo je znacajno opaziti promenu koja se desila u Crkvi i u Historiji Mira sa socio-eticke i crkveno-socioloske orijentacije, to jest iz koncepta dobrovoljnog rada prema konceptu “mirovne zajednice”, slicna promena je potrebna da se desi i u glavnom putu crkava. Ovde ja govorim o “zajednici” u tradicionalnom pastorskom znacenju u svim svojim razlicitim oblicima kao i u modernoj osnovi zajednice.
Ako neko pogleda “mirovnu zajednicu” (comunidad de paz) San Jos de Apartad – u Kolumbiji cija egzistencija je trenutno ugrozena tada moze opaziti i duhovnu i politicku znacajnost takve mirovne zajednice. Postanak crkve mira radije nego jednostavno da to bude rad crkve za mir – taj proces treba odavno da je poceo.
Prakticki koraci za buducnost
U nastavku zeleo bih da s mog Nemackog konteksta istaknem nekoliko znakova nade na socio-politickom polju u proslih nekoliko godina. U dodatku Svetskog Veca Crkava (WCC) i Ujedinjenih Nacija (UN) vise desetina godina i stvaranje evropskog Programa za Resenje Civilnog Konflikta zeleo bih da napomenem:
*Meditacija u skolama nastavlja da se ucvrsti kroz ravnopravne grupe, okrugle stolove i “vodje konflikata”
*praktikovanje nenasilja i drugih akcija u ugrozenim situacijama nastavlja da raste popularnost – izlozena nizom grupa od pacifista do policije.
*Nemacki programi Evropske Zajednice za integraciju, stvaranje suprotstavljanja i desni ekstremisti koji zele da napuste takve grupe (Xenos Program) su postali izvrsioci.
*trazioci azila zasticenih grupa u posebnim crkvenim inicijativama razvijaju nove forme drustvenog rada
*shalom usluge i civilni mirovni rad su ucvrstili sebe u ehumanicke i drzavno sponzorisane sektore koji su individualni,
*Zajednica drustvene odbrane (Bund für Soziale Verteidigung) planira projekat posredovanja kod nenasilja
U martu 2001. Godine Zajednica Drustvene Odbrane (Bund für Soziale Verteidigung) je formulisala izjavu kojom mirovne crkve i okrilje mirovne crkve, crkve glavnog puta treba da osete odredjenu obavezu:”Mi verujemo da izazov mirovnog pokreta sada je predstavljen kao politicki aktivan i ratoboran pacifizam. Politicki u smislu razvoja ideje svestranog gradjanskog rada kao reakcija drustvenog i internacionalnog konflikta koji je prirodno jedinstveni kriticizam vojno bazirane drzavne politike. To je borba u tom smislu da onaj ko zeli mora pripremiti put za mir”.
Ili koristeci moje vlastite reci:”Da bi se odupreli privrzenosti logickih sila i vojnih snaga, ili izbeci takvu logiku, pozicija pacifista mora imati cvrstu i duboku prorocku versku osnovu. U isto vreme prorocki verski pacifizam treba realnu politicku stabilnost “na zemlji”. Ukratko politicki pacifizam treba verski pacifizam i da bito bilo opravdano, religijski pacifizam treba politicki pacifizam da ne bi postao bezvredan. (Schalomdiakonat).
Prevod s Engleskog jezika: Vukojicic Visnja
Reinhard Voss je glavni sekretar Pax Christi Germany.
Konflikt na Balkanu - Uloga i odgovornost Crkava u Istocnoj i Zapadnoj Evropi
*Price su svedoci mira kroz crkve na Balkanu
Osoba koja intervjuise Janko Jekic je su-osnivac i clan odbora Hriscansko humanitarnog udruzenja “Hleb Zivota”, sa svojim boravkom u Nemackoj aktivan je u organizovanju rada ozdravljenja sa osobama koje se vracaju u Hrvatsku.
Osobe koje su iznele svoje price su: Aleksandar Birvis, Baptisticki pastor, profesor na Teoloskom fakultetu u Novom Sadu, Yugoslavija, i osnivac Yugoslovenskog udruzenja za versku slobodu, Vesna Liermann stvaraoc projekta Interreligijska Kooperacija u Gradjenju mira sa “Centrom za mir, Nenasilje i Ljudska prava” u Osijeku,Hrvatska, Otac Stojadin Pavlovic, Srpski Pravoslavni Svestenik i clan uprave direktora Inter-religijskog Centra u Beogradu, Yugoslavija, i Jasmina Tosic su-osnivaci “Hleb Zivota” u Beogradu, Yugoslavija.
Janko Jekic: Zeleo bih da razgovaram ovog jutra o radu koji je uradjen na odredistima sa uzivanjem i izazovima kako mozemo raditi zajedno i u buducnosti. Dopustite mi da pocnem sa pitanjem za profesora Birvisa:”Koja je vasa vizija za ulogu crkve u gradjenju mira u predelima konflikta?”
Profesor aleksandar Brivis: Teoloska skola kojoj ja pripadam posmatra ulogu crkve sa tri aspekta. Na Grckom mi kazemo “liturgija”, “di-daskalia” i “djakonia” sto znaci “bogosluzenje i molitva”, “ucenje” i “sluzba”. Mozemo raditi za mir unutar osnovnog rada sa svih tri aspekta. Prve reci uskrsnutog Hrista njegovoj crkvi , njegovim sledbenicima bile su:”mir s tobom” dakle rad za mir je nesto sto mora ostati kao nas posao. Dokle god nas molitveni zivot i bogosluzenje su nase interesovanje mi bi trebali ne samo da ukljucimo vise molitva za mir i da damo vise propovedi o miru nego takodje da se koncentrise na sve vrste tema koje su povezane uz mir od teoretickih do vrlo praktickih instrukcija. U podrucju poducavanja moramo razmotriti nasu pedagogiju i sustinu predmeta koju predajemo. Dokle god je sluzenje nase interesovanje vazno je opaziti da nase socioloske usluzne agencije i pojedinci volonteri se trude da ukljuce svakog i svaku osobu u gradjenju mira i u rad stvaranja mira na neki nacin.
JJ: Ja mislim da svi mi, posebno nasa braca a i sestre ovde na ovoj konferenciji iz zapadne evrope i Severne Amerike su vrlo radoznali o tome sta se trenutno desava na Balkanu i kako crkve doprinose gradjenju mira. Zeleo bih da pitam Vesnu Liermann da iznese konkretni primer mirovnog rada u kom je ukljucena u Osijeku, Hrvatska, - to je multietnicki grad koji je bio na polozaju teskih borbi i uzasa za vreme rata.
Vesna Liermann: Nakon sto se rat zavrsio, radila sam u selu gde je vecinsko srpsko stanovnistvo. Vecina Hrvata su bili isterani, i posle rata su se polako poceli vracati. Tamo su dve crkve u selu, Katolicka i Pravoslavna. Oko dve godine ranije Katolicki svestenik se vratio i poceo da radi u selu ali nije bilo dobre saradnje izmedju te dve crkve. Centar za Mir, Nenasilje i Ljudska Prava su pokusali da naprave neke korake da poboljsaju tu situaciju. Kao prvo nismo bili sigurni kako cemo to uspeti. Imali smo mnogo diskusija sa Katolickim svestenikom i sa Pravoslavnim svestenikom, ali nismo ih mogli nagovoriti da zapocnu dijalog.
Tada smo shvataili da treba da radimo kroz ljude u crkvama. Tako smo stvorili grupu sa clanovima iz Katolicke i Pravoslavne crkve i od vrata do vrata kroz selo isli smo da pronadjemo stvarne ljudske potrebe. Pronasli smo dva zajednicka interesa. Prvo je bilo sporno pitanje sigurnosti, osecanje sigurnosti u selu sa dve suprotne nacionalisticke strane. Drugi problem bila je teska ekonomska situacija.
Odlucili smo da se usmerimo na drugi problem – siromastvo i losa ekonomska situacija. Prvo smo odneli rezultate na nas upitnik Katolickom, svesteniku a posle Pravoslavnom svesteniku i diskutovali o tome sa njima. Tada smo zapazili prve plodove naseg rada, Katolicki svestenik bio je vrlo ganut s tim sto je cuo i poceo je s radom da pronadje izlaz iz lose ekonomske situacije. Polako Pravoslavni svestenik prihvatio je ideju ehumanijske saradnje i sada dve godine kasnije on je ukljucen u taj rad.
Na primer u Katolickoj crkvi postoji grupa vernika koji posecuju nedeljno siromasne familije sa namerom da ih se izvuce iz takve situacije i povremeno im spremaju obroke. (Ja osecam da je vazno da je takva grupa nepristrasna u svom radu, a nacionalnost familija koju pomazu nije isticana). U odredjenom trenutku Pravoslavni djakon prikupio je grupu dece i prikljucio ih Katolickoj grupi,da posecuju zajedno siromasne ljude i organizuju razne aktivnosti za njih. Ostvarili smo to tako sto smo prionuli na drustvene osnovne probleme, i mozemo biti aktivni kao mirotvorci u situaciji u kojoj su oni. Naravno crkve su ukljucene u citav taj rad. Rezultati su stvarno zapanjujuci. Vrlo polako resili smo takozvano nacionalno pitanje.
JJ: Ovde je bilo toliko mnogo izvestaja o negativnoj strani uloge Srpske pravoslavne Crkve za vreme rata, zeleo bih da pitam naseg brata Reverend Stojadina, Pravoslavnog svestenika iz Valjeva da nam da neke primere tvorenja mira i aktivnosti od strane clanova njegove crkve, takve price koje nisu objavljene u medijima.
Otac Stojadin: Za vreme proslog rata na Balkanu, na kraju 20-veka, nacije bivse Jugoslavije su bile prikazane kao sukob crkve kojoj ja pripadam, Pravoslavne Crkve. Usprkos tome Pravoslavna Crkva bila je stvarno prisutna u svim podrucjima konflikta. Pravoslavna Crkva prikazana jekao crkva sa sakrivenim motivima podsticuci zaracene strane, ali to je bio pokusaj da se sacuvaju svoji clanovi u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Ja cu podeliti sa vama dva primera koji potvrdjuju drugu stranu price.
Za vreme proslog rata sin Imama Redze iz Zvornika nestao je negde u bosni. Najaktivnija osoba u trazenbju sina Imama Redze bio je Srecko Radosavljevic Pravoslavni Svestenik iz Prnjavora pokraj Sapca koji je blizu Bosanske granice. Pomagao je Muslimanima u njihovom trazenju sina Imama Redze.
Drugi primer je da je biskup Lavrentije iz Sabca i Valjeva koji je otisao u Sarajevo da oslobodi Francuze, Holandjane i Nemce koji su bili zarobljeni na tom podrucju. Sa znanjem i blagoslovom Srpskog Patrijarha Pavla on je doveo te ljude iz Sarajeva u Beograd i ka aerodromu u budimpesti da se mogu vratiti kuci. Za Srbe u izvesnom smislu ti strani zatvorenici su bili ljudi s druge strane, zbog kojih su bili prikazivani kao protivnici i neprijatelji Srba.
JJ: Upravo smo culi clanove glavnih crkava u regionu, sada bih zeleo da razgovaram i sanekim iz manjine Protestantske Crkve Jasminkom Tosic.U njenom radu u “Hleb Zivota” koji je osnovan pomocu Pentekostalne i Baptisticke Crkve imala je kontakt sa hiljadama i hiljadama izbeglica raznih nacionalnosti i podrucja.
Jasmina Tosic: Zelela bih da razgovaram sa stajalista individualne osobe a ne kao direktor “Hleba Zivota”. U podrucju odale sam ja bilo je pristrasno reagovanje protiv rata od strane Hriscana u Jugoslaviji. Svojom miloscu i za svoju slavu Bog nam je omogucio da reagujemo na mocan nacin kao sto je dato u primeru Isaija 58. Mi ne mozemo raditi sve dok ne upoznamo ljudske svakodnevne potrebe. Sta Hriscani rade u regiji ponekad nije predstavljeno u medijima za vreme svih tih godina rata i jos uvek nije objavljeno do danas. Postoji tihi glas, mirnih i neupadljivih ljudi. Ali ta tisina, tihi glas je mnogo jaci nego bilo sta drugo. Culi ste price o unistenju, ali mi smo svedoci puta ka izgradnji i osposobljavanju obicnih ljudi da cine dobro i da savladaju zlo i nasilje u svojim srcima. Upravo kao i drugi koji su vec podelili svoja iskustva, mi takodje imamo razlicite programe - davanje hrane, pomaganje ljudima da pronadju dom, izlecenju njihovog zdravlja i pronalazenje novog puta ka napred.
Jako bih zelela da iznesesm o ovom tihom radu sa Crkvom i Mirom i Hriscanima koji su zainteresovani da crkve reaguju praviolno na ovaj rat,i da urade sve sto treba da pokusaju da ga sprece . Pre dve godine 1999.bila sam na crkvenom i Mirovnom simpozijumu u Rienenberg-u za vreme NATO bombardovanja na Jugoslaviju. Niko nije znao sta je trebalo sledece da se desi, i svi smo bili frustrirani osecanjima bespomocnosti. Za vreme Konferencije bilo je neverovatnih reakcija od hriscana iz svih zemalja cije vlade su bombardovale moju zemlju. Zajedno sa Hriscanima iz Engleske, Amerike, Holandije, Nemacke, Svedske reagovali smo i nastavili da reagujemo na miran nacin da se uradi nesto vrlo bitno u Jugoslaviji. Ponovo smo izgradili ljudske zivote. Mogu vam reci mnogo prica – prica o pomaganju, programima zastite, o darivanju krava, svinja I pilica i vise kako to sve utice na ljudske zivote. Tako da odgovor crkava i Hriscana u toj regiji je jako znacajan.
JJ: Poslednje pitanje za gospodina Birvisa, s obzirom na buducnost i posao stvaranja mira. Sta vi vidite kao izazove i pruzene prilike za rad na gradjenju mira sa obe, teoloske i istaknute ljude u podrucju konflikata? Sta su specificni izazovi u tom vrlo teskom zadatku gradjenja mira?
Aleksandar Birvis: Zeleo bih da navedem tri koraka Metodistickog bratstva koji se nisu samo na Balkanu primenili nego i na drugim mestima takodjer. Prvi korak je pronalazenje istine zbog Isusovog obecanja:”Vi cete pronaci Istinu i to ce vas osloboditi”. Nas zadatak je da pronadjemo istinu. To je vrlo tesko zato sto svaka partija ima svoju vlastitu verziju o tome sta se desilo i svoje vlastito zaslepljenje. Mi moramo pomoci ljudima da pogledaju oko sebe i da iskazu istinski i tacno sta se desilo. Jedino tako mi se stvarno pripremamo za pomirenje.
U konfliktima na Balkanu mi uvek mislimo o pomirenju izmedju Srba i Hrvata ili izmedju albanaca i Srba, i tako u svojoj stvarnosti to pomirenje mora prvo doci kroz religijske vodje – kroz pastore, kroz imame, kroz Pravoslavne i Rimo-Katolicke biskupe. Oni su ljudi koji moraju da preuzmu prve korake. Na srecu neki – mada ne svi – od tih verskih vodja imaju vec ostvareno sta moraju da urade, sto znaci tezak rad ka pomirenju.
Stvarni plod rada ka pomirenju – mir u odredjenom gradu ili podrucju sledi mnogo kasnije. Stvarni mir nije samo odsustvo rata bez resenja naglasenih problema kao sto je slucaj sada u oblasti. Zahvalan sam da su tamo neka privremena resenja, ali nas rad mora da ima istinit mir kao svoju posledicu, zato smo i pozvani da budemo graditelji mira. To je duga i ponekad krivudava staza. Mi moramo shvatiti kako smo slabi i bespomocni i moliti Boga za snagu. Moramo traziti za njegovo omogucavanje da molitva radi na nama da nas napravi poniznim dovoljno da prihvatimo situaciju i ljude s kojima dolazimo u kontakt. Moramo takodje shvatiti da smo svi gresni i da budemo zeljni da pokajemo taj greh. Samo tada ce nas rad napredovati i stvarno doneti plod.
*Hleb Zivota sa medom – nepokolebljiv rad za mir
Reagovanje Anthea Bethge
Kada sam pitala da li mogu formulisati odgovor na temu programa, bila sam srecna da je prihvaceno. Moja cesta putovanja na Balkan i razgovor sa ljudima koje sam posetila i slusala, mene su fascinirali, jako puno sam naucila od njih.
Donela sam nesto samnom za moj odgovor ovog jutra, tanjir, samo obican tanjir za rucanje. Ovaj tanjir simbolizuje Balkan. Taj tanjir nije razbijen ili slomljen, kao sto ste ocekivali, to je normalan tanjir. Sta je specijalno u vezi tog tanjira, na njemu se nesto nalazi, na njemu je parce hleba, suvog hleba. Sta sam naucila i iskusila za vreme ove konferencije, cinjenica je da je tamo na Balkanu hleb, hleb zivota. O ovome razmisaljm na dva nacina, prvi hleb od zita, koje je poznjeveno sa zemlje, samleveno i ispeceno kao hleb.Hleb je potreban ljudima koji su gladni, njihova glad treba biti zadovoljena. Ali ja takodje mislim na hleb zivota koji zadovoljava dusu, ovo zadovoljstvo je za one koji su gladni i zedni pravde i mira – proglasa dobrih vesti. To je nesto cega se ja podsetim svakog trena, tamo je mnogo hleba zivota na Balkanu.
Za vreme seminara ovde u Elspeet-u, mi smo naucili - narocito mi iz severne, zapadne Evrope i ostalih zemalja – situacija na Balkanu nije nikakva misterija, jednostavno tamo je komplikovana situacija: Profesor Birvis podsetio nas je na cinjenice koje su bile veoma bitne za prodiranje u srz problema, u jednom pogledu nesto je misteriozno a u drugom ne, u zavisnosti od situacije. Jako je nerazumljivo ako uzmemo suvise otvoreno, videcemo da je situacija suvise komplikovana, to nije nesto sto se nemoze razumeti. Tamo su odgovori na pitanja svih nas: Gde su locirani gradovi sa razlicitim etnickim sastavima? Koje vecinske a koje manjinske grupe se nalaze tamo? Sta su razlicite grupe u tim oblastima dozivele za proteklih deset godina? Koje politicke snage ih odvajaju? Na kraju: Sta je zadatak ili zadaci crkava u tim kompleksnim situacijama?
Crkve imaju zadatak da cuvaju sveti dar zivota – nista manje nista vise od toga. Sta smo culi danas da su crkve cinile, danas, juce, mnogo godina ranije. Zelim da naglasim rec /razlika/, mnoge su duznosti crkava koje smo culi u poslednja tri primera ovoga jutra, u svim ovim slucajevima duznosti crkve su razlicite.
Culi smo od Oca Stojadina, kako su zatvorenici oslobodjeni i kako su ih pravoslavni svestenici potpomogli i pripremili za put, pridruzili su im se i zarobljenici iz Sarajeva putem ka Beogradu i Budimpesti. Mislim da cemo biti pitani ako ih posetimo u zatvoru, ja neznam ako budemo pitani u vezi razumevanja odnosa izmedju crkve i drzave, u mojoj crkvi takodje, zaboraviti zatvorenike nije pravo. Sigurno je pravo izvesti zatvorenike na slobodu.
Iz Vesnine price smo culi nesto veoma znacajno, naime problem je uzasan, jer je nemoguce zapoceti sa mirom. Stvarno je fascinantno kako ljudi iz jednog sela u njenoj prici, traze da se identifikuje problem a onda posle toga i oni sami ga pocine – ekonomska beda. Naravano cilj je bio na adresu ekonomskih problema, niko iz sela nije seo i sacekao da se ekonomska kriza popravi, navodno oni su ignorisali problem govoreci “Mi cemo raditi sa ehumanistima i zaboraviti na ekonomiju”. Ne ti ljudi su se dali na resavanje problema ekonomske bede i stvorili problem u gradnji staze ka miru. Ova iskustva sam imala cesto na Balkanu. Neko mi je jednom rekao “Moj Boze sve sto imamo ovde su problemi”, potrebno je da zapocnemo sa resavanjem problema. To je jedina perspektiva, druga perspektiva je, da je Bog stvarno jedini koji moze i zeli da ucini nesto dobro van pogreski i zla.
Culi smo tri, ceiri ili pet prica, za vreme seminara, one su mnogo vise nego Hleb Zivota. Donela sam jos nesto samnom ovoga jutra, med. Mislim da mnogi od nas koji ne zivimo na Balkanu trebamo cuti price, jer one nisu samo Hleb Zivota nego takodje i med. Trebam reci da je u mojim rukama ponekad propaganda bila uspesna. Nikada nisam otisla daleko u razmisljanju da je bombardovanje bilo korektno, braniti da je to bilo dobro i jedina moguca solucija i da je to bilo razumno, jos jedan korak u kampanji protiv rata ili trazenju prijateljstva, sluziti ljubavi protiv neprijateljstva … to nije ucinjeno.Prosla je godina pre nego sto sam bila u mogucnosti da napisem pismo Manfred Kock, staresina moje crkve, da uspostavimo dijalog o tome sta se desava. Godina. Sve bombe su vec bile bacene, tada. Zbog toga ja trebam price da mi bude lakse da volim. I duboko sam zahvalna za sve price koje su hleb zivota sa medom.
Sta je u ovim pricama bilo zajednicko, da ljudi sto god su radili radili su zbog njihovih interesa, niko iz ove grupe nije radio za poboljsanje njihove finansijske situacije ili za priznanje. Umesto da su uradili tako ocekivali su da ce proci samo od sebe.
Sada bih zelela da uzmem i pogledam sta je trebalo da se ucini. Iznad svega, sta je ucinjeno u izgradnji mira, buducnosti i ehumanskih kontakata? Sta je ucinjeno da se nadje put ka istini i pomirenju. Ni sam spremna da napravim soluciju, ali danas sam cula nesto u sta ja verujem, sa cím se svi slazemo i to je naucna mudrost da crkva ima tri stvari: molitva, liturgija i propovedanje, i pomoc bliznjima.Mislim da i drugi trebaju znati da treba da cine isto.
Meni je drago kada cujem da neko radi i nalazi put ka napretku – komsije u Vesninom selu o kome je govorila, vernici su bili aktivni i organizovali su crkvene grupe, Srpski Pravoslavni manastiri koji su gorili sa obe strane rade zajedno sa Protestantskom organizacijom “Hleb Zivota”. Mislim da smo veoma srodni sa cinjenicama od kojih zavisi nas rad, sa clanovima crkve i zivotom zajdenice jaca sposobnost odupiranju od neprijateljstva.
Ma kako bilo nadam se da cemo uciniti korak napred, taj korak je ovde a tamo se ide suvise u stranu. Naime mi ne treba samo da prepoznajemo akcije ostalih nego da ih i uvazavamo. Ne zato sto ih jednostavno prepoznajemo kada posecujemo ostale crkve, cinjenica je da se i ostali ljudi mole - u zavisnosti od stila – ali takodje Bogu kao sto i mi cinimo. Takodje propovedaju i najavljuju Bozije carstvo – u zavisnosti od nacina i jezika –ali smo takodje i tamo culi rec Boziju. Videli smo da i drugi sluze takodjer svojim bliznjima ali ne izvan svojih interesa i ucenja Isusa Hrista koji nas poziva sa poljupcem mira, prepoznavanje cinjenica. Za mene, uvazavati i ceniti te stavove da su crkve instsitucije, ukljucujuci i crkvene vodje, zelim reci put kojim idete je dobar. Nemoze svako da ucini to sa istim manirom, nego jednostavno uvazavati i ceniti ostale puteve koji vode ka napretku posla, a ne kritikovati ih sto su pojedine stvari pogresne.
Treci korak je da uskladimo napore na mestima gde to osecamo I da sa drugima jos uradimo puno da to ispunimo. Mi nismo blzu mira, narocito ne na Balkanu.
Nesto je postalo jako interesantno za vreme seminara, niko nije obecao da cemo uspeti. Ja mislim da prica kao Novembarskog/Decembarskog izdanja zurnala koji je jedino mogao biti izdat u Aprilu, zbog nedostatka papira, to tragicno odlaganje prorocanstva jednostavno deo je nase realnosti. Mi neznamo sta moze biti rezultat toga. Nemamo nikakve garancije. Kad sam stigao u Zagreb – uvek moja prva stanica kad dolazim iz Nemacke – cujem mnogo o nedostacima I neuspesnom naporu ili neugodnim recima, I ako mislimo o tome sta je nas cilj sigurno ne pricamo o priznanju i uspesima nego radije o cvrstom radu za mir. Zbog takvih alternativa naravno se ne uradi nista.
Pokusala sam da objasnim sta je uporan rad za mir iz postovanja prema onima koji su izgradili mir lica koja su dobro poznata meni.
Veceras mislim
Sta oni rade nocas,
Oni koji grade sutrasnji mir?
Nocas
Cekajuci Gospoda
Zato sto je vec bio prisutan
Zato sto je prisutan sada.
Kuvanje I pecenje
Dobre hrane I dobrih reci
Da pobedi srca ratnika
Pokusavajuci da zaustavi tocak sudbine
Pripremajuci veceru pomirenja
Nocas.
Prelazeci granicu oklevanja
Obuhvaceni sa svih strana
Pokloniti se
Boreci se s Bogom
Trazeci blagoslov
Nocas.
Placuci u tami
Ne zeleci da se podignu
videci dobro
videci nesrecu
osecajuci utehu
osecaj zadovoljstva
bez straha od povreda
nocas.
Nocas
Cekamo Boga
Zato sto je vec bio prisutan
Zato sto je prisutan sada.
(Pisano za vreme meditacije, Advent 2000)
Prevod sa Engleskog jezika: Ivkovic Dragisa
Anthea Bethe savetuje I prati crkvene grupe I institucije u razvoju inicijativa za savladjivanje prekomernog nasilja. Clan je Protestantskog crkvenog veca u Rhineland regiji u Nemackoj, vodi radionice praktikovanja nenasilja u konfliktima I aktivna je u projektima pravljenja mira u Hrvatskoj I Bosni.
Naglasene tacke izmedju razlicitih situacija u Medju-religijskim I Medju-etnickim Konfliktima
I prepisi iz dijaloga sa Aleksandrom Birvisom (Yugoslavija), Joe Campbell-om (Severna Irska) I Josphine Ntithinyuzwa (Rwanda)
*Odgovornost Crkava u oblastima medju-etnickih I medju-religijskih konflikata
Uteha
Crkve cesto imaju polozaj – cesto je to jedino mesto – utehe, izlecenja, aktivnog slusanja I saosecanje bola.
Obrazovanje
U porastu je da crkve ohrabruju svoje clanove da uzmu udela u praktikovanju resavanja konflikata nenasilja. Takav pozitivan razvoj treba da se nastavi.
Prozirnost
Zato da bi dobila njihovu verodostojnost, Crkve moraju preuzeti odgovornost svog dela u konfliktu I priznati kompromise ucinjene sa vladom ili s nekima na vlasti.
Solidarnost
Crkve mokraju imati prorocku ulogu sa jasnim potrebama svih ljudi koji su ukljuceni a ne samo sa potrebama jednog dela u konfliktu.
Transformacija
Crkve moraju propovedati “pamtiti I menjati” radije nego “oprostiti I zaboraviti”.
*Detmold Priynanje – Hriscani I pomirenje u Rwandi
Jos phine Ntithinyuzwa
Ja sam iz Rwande udata, majka troje dece. Moja familija je zivela u Strasbourg-u pet godina. Mi smo clanovi Mennonite Crkve. Nije slucajno da smo mi deo te crkve gde mi nismo znali nikog kad smo dosli u Strasbourg. Posle tragedije koja se desila u nasoj zemlji potrebna nam je bila poruka mira I pomirenja. Culi smo za pacifisticku tradiciju Mennonite Crkve tako da smo otisli u Mennonite verski skup u Strasbourg-u. Srecni smo sto smo ucinili pravu odluku.
Kad smo doputovali u Evropu bili smo zahvalni sto smo zivi I da smo u mogucnosti da zivimo u miru a u isto vreme smo osecali i krivicu sto smo napustili nasu bracu I sestre. Osecali smo da to nije bilo slucajno da je Bog dopustio da budemo ovde. U redosledu diskusija o takvim stvarima ucestvovali su nekoliko Rwandana, Evropskih prijatelja koji su oformili grupu za molitvu I razmisljanje o problemima u Rwandi. To je bilo 1996. Goidne u Nemackoj. Taj sastanak nazvan je “Detmold priznanje”.
O Detmold Priznanju
Priznanje je obuhvatilo sustine tri odvojene ispovesti,a to su:Hutus, Tutsis I Evropljani.
Citanje delova priznanja Hutu-a:
“Mi Hutu Hriscani, predstavljamo Detmold, priznajemo daje nasa grupa ugnjetavala Tutsi na razlicite nacine od 1959. Godine. Mi priznajemo genocid koji smo pocinili kao Hutu grupa protiv Tutsi grupe. Mi se sramimo uzasa I zlocina koje su Hutu ucinile tutsi grupi. Mi ponizno trazimo oprostenje od Boga I nase Tutsi brace I sestara za svo zlo I boli koje smo naneli njima. Mi cemo uciniti sve sta je potrebno da bismo zalecili njihov strah I ponizenja I obnoviti nasu izgubljenu humanost u njihovim ocima.”
Citanje delova priznanja Tutsi
“Mi Tutsi Hriscani, predstavljamo Detmold, srecni smo I osecamo utehu sa zahtevom nase brace I sestara Hutu za oprostenje. Mi isto tako trazimo od Boga I Hutu brace oprostenje I obuzdavanje I prikrivanje osvete koji su clanovi mase grupe ucinili pod izgovorom samoodbrane. Mi takodje trazimo od Boga I Hutu brace I sestara oprostenje za arogantnost I prkosno drzanje koje smo pokazali kroz istsoriju pod imenom smesnih kompleksa i etnicke nadmocnosti.”
Citanje delova priznanja evropljana
“Mi zapadni Hriscani, predstavljamo Detmold, priznajemo krivicu od dolaska, prvih Rwandaca u Evropu, mi smo ozbiljno doprineli porastu podela ljudi iz Rwande. Mi zalimo da su nase zemlje doprinele u nasilju davanjem pomoci svim partijama. Mi molimo Boga I nasu bracu iz Rwande za oprostenje, mi zelimo da potcinimo sebe Isusovim stazama poslusnosti,respektu I solidarnosti.”
Ovo ohrabrujuce iskustvo nam pokazuje da pomirenje je bilo moguce uz Bozju pomoc, ljudi i zene su spremni da naprave korak ka uspehu. Ovo je zasto mi nasiroko prikazujemo priznanje zato sto Bog moze da nas upotrebi za to. Vidljive reakcije o priznanju su razlicite. Primili smo mnoge reci ohrabrenja, ali takodje I razumljive kritike koje dolaze iz povredjenih srca.
U Julu I Augustu 1999. Godine potpisnici priznanja dosli su zajedno u Rwandu, gde su se sreli sa Ljudima iz Rwande razlicitih pozadina I zatvorenici I intelektualci clanovi crkava (Protestantska I Katolicka crkva), udruzenja I Nacionalna Komisija za Zajednicu I Pomirenje, formirana u Martu te iste godine. Ovaj sastanak u Rwandi je sluzio da donese celnu poziciju u duhu priznanja koji se moze ukratko prikazati u tri smera:
*Cuti I primiti patnje od druge osobe I pokazati saosecanje
*Otvoreno izraziti vlastitu patnju jedne familije bez ogorcenja
*Priznati krivicu”u nasilju” drugim recima ocekivati I biti identifikovan kao clan odredjene etnicke grupe, vlastite patnje uzrokovali su clanovi drugih etnickih grupa, demonstrirati stav koji trazi zdravlje I dostojanstvo za one koji su ranjeni.
Plodovi priznanja “u nasilju” su:
*Pomiriti ranjene duse
*Eliminisati predrasude I nesigurne sudove
*Obnoviti prijateljske odnose
*Psihicki obnoviti zemlju (kada su srce I um zdravi ostalo ce samo ici)
Deltmond priznanje je pokusaj “Korak od nasilja” pre vecnog I odbrane zemlje od propasti (Ezekiel 22:30) Posle ovog sastanka mi smo videli da je dug put prema nama. Zapazili smo nedostatak entuzijazma izvesnih drzavnih I crkvenih lidera, ali mi smo ohrabreni inicijativom koju su preuzeli Hriscani koji su dotaknuti tim duhom pomirenja. Zeleo bih narocito spomenuti organizaciju African Evangelisation Organisation (Africka Evangelisticka Organizacija) koja je ucinila izvanredan posao pomirenja. Dvojica vodje ove verske grupe, Joseph I Anastase, Hutu I Tutsi – bili su u Evropi u Septembru I Oktobru 1999. Godine te su govorili o cudima pomirenja od Boga u Rwandi.
U Oktobru 2000. Joseph I Anastases su bili u Evropi jos jednom I ponovo su se sastali sa clanovima Rwandske zajednice u Brussel-u I Francuskim Mennonite Crkvama. Posle tog sastanka dosli smo na ideju da organiziramo seminare kao sto su oni organizovali sa nasom bracom I sestrama u Rwandi. Sama cinjenica bi donela suprotnost Hriscanima iz Rwande da daju njima povoljnu priliku da saslusaju jedni druge. Mi smo pokusavali da se izborimo za projekat, trazili smo moguca financijska sredstva, ali kao I uvek dobili smo skromna sredstva. Bog ce pribaviti za nas, na seminaru je bilo 45 ucesnika koji je odrzan u Julu 2001.godine. Nije jos sve odluceno, tako da trebamo vase molitve.
Kao zakljucak zeleo bih reci da to cudo koje je potrebno da se uradi te inicijative kao sto su nase izgledaju iluzorno. Ali mi znamo to, kao sto je rekao Gideon, Bog ce nam reci odluku, ojacati nase znanje, on je taj koji nas salje I on ce ispuniti ostalo.
Mi smo zahvalni sto smo nasli finansije. Mi znamo da nismo sami I to nam je ohrabrenje. Nama je potrebna vasa podrska I molitve.
Prevod sa Francuskog: Terri Miller
Prevod s Engleskog :Ivkovic Dragisa
Sta su mogli da ucine Hriscanii njihove crkve u borbi protiv etnickih I religijskih konflikata?
Nemojmo kritizirati crkve zato sto Hrist voli crkve
Podrzite hriscane I Crkvu kroz molitvu
Posetite Hriscane kriznih podrucja ne kao turisti nego kao duhovni pomagaci I da budete voljni da se ukljucite.
Iscrpna pomoc u gradjenju mira, ponuda utocista za neko vreme I ostale potrebne pomoci.
Istrajnost u radu na kriznim podrucjima u vlastitoj zajednici
Prorocko ucesce Crkve
Janna Postma
“I tvoji ce sazidati stare pustoline, I podignuces temelje koji ce stajati od koljena do koljena I prozvaces se: koji sazida razvaline I opravi putove za naselje. (Isaija 58:12)
Dragi clanovi crkava Isusa Hrista, sabrani ovde sa cele kugle zemaljske.
Ovo je jedinstveni verski skup danas – ne zato sto je sacinjen od razlicitih verskih zajednica nego zato sto zelimo da se usredsredimo na prorocku rec, da povedemo nasu akciju. Mi bismo zeleli takodje da popravimo razvaljeno. Mnoge razvaline su bile predstavljene ovde,radost kao I razocaranje koje prati pokusaj popravljanju razvaljenog. Ponovo izgraditi gde je poruseno, obnoviti raskinute odnose, s vremena na vreme uvideti kako vratiti na mesto raspukla osecanja.
Mi smo danas citali iz knjige proroka Isaije o opomeni. Vi ste danas gosti kod Dutch Mennonites I njihova specijalnost je opomena, daju ozbiljan savet ili opomenu. Nase bogomolje su vrlo modernog stila ali one se zovu mesto za “savet” “opomenu” “ukor”. Pitanje je uvek ko koga moze opomenuti. Proroci suslusali Bozji glas I govorili su ali oni su uvek bili nazivani pogrdno I progonjeni su od njihovih ljudi. Kada citamo sada sta je prorocanstvo govorilo o Izrajilju da li mozemo stati sa iste strane prorocanstva ili svoj licni stav I stav izmedju onih koji su tada slusali njega? Ja vam preporucujem pismo. Ostalo morate sami odluciti , da li su reci I dela prorocanstvo.
Nasa era je slilcna vremenu prorocanstva proroka Isajie. Mnogo je unistenih domova, licnosti. Mnogo je secanja na zlo I unistenje. Mnogi od nas vratice se porusenim kucama. Moramo se odluciti da radimo I popravljamo. To I nije uvek lako kada mnogi od nas imaju lose iskustvo koje nosi rusevine I slomljena srca. Ovo je isto slucaj za proroka: Njegova poruka dolazi na vreme velikih nadanja, Izrajiljci su zeleli da se vrate iz progonstva, novi izlazak iz ropstva bio je najavljen. Prorokove reci o sudu su ignorisali. O spasenju se samo mislilo da je pretnja. “Udobnost, udobnost narode moj” “ Necemo dugo biti buntovnici. On je nas Bog I mi smo njegova stvorenja” ali kada ljudi na kraju ostave Vavilon I vrate se u obecanu zemlju to putovanje ce biti u maloj grupi. Mnogi ce ostati u Vavilonu. Oni koji nisu bili progonjeni, koji nisu imali duhovnog vodju I koji su ostali bez vizije I nade.
Nas prorok govori za sadasnje vreme. Novi rascepi su postali vidljivi, ne samo u strukturalnom obliku, takodje I u odvajanju ljudi koji nastanjuju zemlju. Ljudi koji su zeljni promena u svakodnevnom zivotu, grade kuce, planiraju zetvu I trce za njihovim biznisom. Deca koja su rodjena trebaju hranu. Na ovaj nacin dajemo zahvalnost Bogu koji je omogucio njihov povratak – simbolicno gradjenje hrama. Vidljivo je kako prorok govori o cinjenicama. Tako I mi moramo preuzeti ,svako pojedinacno, moliti se I postiti za vreme kada ce nam biti potrebna pomoc.
Ljudi traze Bozje staze, ali se zale kada Bog ne odgovara. Prorok odgovara “Gle kad postite cinite svoju volju I izgonite sve sto vam je ko duzan. Eto postite da se prete I da se svadjate, da bijete pesnicom bezbozno. Nemojte postiti danas da bi se cuo glas gore.
Nije li da prelomis hleb svoj gladnome i siromahe I prognane uvedes u kucu” Isajia 58:3,4,7.
Samo tada ce se ispuniti prorocanstvo, tada ce zasjati u mraku videlo tvoje I tama ce tvoja biti kao podne. Jer ce te Gospod voditi vazda. I sitice dusu tvoju na susi I kosti tvoje krepice I bices kao vrt zaliven I kao izvor kojemu voda ne presusuje. Isajia 58:10,11.
Ako places pred Bogom, On ce te videti I reci ce “Ovde sam”. Neko ce cuti I eho u knjizi o Jobu u toj verziji. Ono sto ja zelim najvise u toj glavi je u ovoj verziji: “Izrascete zdravi , a rane nove zalecice se “ Samo tako ih on moze okriviti prorok zna da su njegovi ljudi ranjivi.
O takvom rascepu se govori ovde, svadje, su predstavljene literalno, u psalmu I knjizi proroka Jezekija, mozemo videti nasta lice rascepi, podele izmedju ljudi I Boga, izmedju jedne osobe I njegovog bliznjeg, svadje na zidovima svadje u zajednici ljudi. Posle rata I progonstava vratiti se u normalan zivot je moguce, to jos uvek nije kraj nasilja I nerazumevanja. Ljudi trebaju stati na kraj nasilju.
Psalam 106 govori o tome: Mojsijevi koraci ka prekidu zla, zahvalnost Bogu za zastitu od unistenja njegovih ljudi . Jezekij proklinje proroke nesto pre rusenja Jerusalima”Tvoji proroci Izrajilju su sakali medju rusevinama,oni ne cine nista da se prekine zlo da se popravi poruseni zid oko Jerusalima”.
Dragi prijatelji, ko medju nama ne moze prepoznati izrajiljsko obecanje, povratak iz stranih zemalja, raseljenih za vreme rata I podela? Takodje svi znamo da nepravda treba biti eliminisana sa naseg puta I naci put ka Bogu. Mi ocekujemo novi pocetak, I da sloboda zauzme svoje mesto, I onda sve kao I obicno ide suvise polako. Jos proroci govore o pomirenju.
Ali to nije vrsta brige koja nas obuzima s vremena na vreme, vec nasa blizina Bogu. Ako mi nastavimo da pomazemo, ako se borimo da pomazemo onima koji nisu u mogucnosti da se oslobode nepravde, tada ce nas Bog cuti kada ga zovemo. Mi znamo o podjarmljenju zbog toga mi znamo “da ljudi kao takvi” ponekad postoje. To je deo nasilja kojemu se mi suprotstavljamo dugim koracima. Moguce je da koracima ka prekidu , sebe postavimo na stranu nasilja, to ce se desiti onda kada nas posmatraju jednostrano, ali mi imamo vise strana.
Onda neka nase molitve budu upucene Bogu u kome je sila zivota I da u tome ne odustanemo. Da nasu preostalu snagu iskoristimo da pridjemo blize jedni drugima, da ne pozelimo da savladamo jedni druge, nego da pruzimo ruku pomirenja. Bog nam je dao nase bliznje, Bog nam je dao zajednicu vernika, tako u zajednici sa Bogom imamo snagu. Ako uistinu vidimo jedni druge kako to Bog zeli, tako ce nas I on takodje videti.
Prevvod sa Nemackog: Terri Miller
Prevod sa Engleskog: IVKOVIC DRAGISA