Teologija i Mir
Vol. 1, No 3
Ne Silom ni krjepošæu nego duhom mojim (Zah,
4:6)
Predgovor
Ovaj rad napisan je za mirovne konsultacije nazvane
“Hrišæansko razumevanje i mirotvorstvo” organizovane od
Quaker Peace & Service na Woodbrooke koledu u Birmingemu u Engleskoj,
oktobra 1987. Nekoliko uèesnika je bilo iz Moskve i Praga, jedan
Afrikanac, nekoliko britanskih kvekera i organizatora iz Quaker Peace &
Service.
Skup je bio nastavak Hrišæanske mirovne
konferencije zaèete u Pragu 1958 koja je bila prekinuta tokom mnogo
godina. Uèesnici su se bavili temama kao što je “Šta
smatramo da je mir i pravda?” i dilemom izmeðu lojalnosti savesti i
lojalnosti dravi.
Kvekerka Ursula Windsor napiala je ovaj esej koji je podeljen
svim uèesnicima. Tokom pisanja spoznala je kako Biblija moe da bude
aktuelna u današnjem kontekstu kada se Jevanðelje posmatra u svetlu
Duha svetoga i razume u kontekstu naroda Boijeg.
Terri Miller, Ursula Windsor
5. oktobar 1999.
“Ne Silom ni krjepošæu nego duhom mojim” reèe
Gospod
(Zah. 4:6)
Jedna od najvanijih stvari koju sam nauèila od kako sam
prišla Društvu Prijatelja (Kvekeri) tièe se ljudi Bojih
i njihovog odnosa prema Stvoritelju: “Slušajte moj glas i biæu
vam Bog i vi æete mi biti narod, idite svijem putovima koje vam
zapovjedih, da bi vam dobro bilo.”(Jer. 7:23). “Danas, ako glas
njegov èujete, ne budite drvenastijeh srca, kao kas se
prognjeviste.”(Jev. 3:15)
U zapadnom Hrišæanstvu, ovaj poziv i poziv Crkve
postao je zamagljen, zatomljen kulturom i civilizacijom; štaviše,
ovako zatomljeno Hrišæanstvo smo mi ponudili ostatku sveta.
Poèinili smo mnogo toga u ime vere, nešto dobro, nešto
uasavajuæe, umesto da primenjujemo “èistu veru odozgo”
sa Bojim pozivom da radimo na dobrobit sviju, “udovica i siroèadi i
stranaca na našim vratima” (George Fox). Teško je vratiti se
korenima kad usput treba rasèistiti èitavu prašumu. Dobar deo
te prašume nastao je u ranim vekovima crkve, posebno po ustanovljenju
Hrišæanstva kao zvaniène religije Rimskog carstva nakon
preobraæenja Konstantinovog u èetvrtom veku.
Èak i oni od nas koji se oseæaju osloboðenim
tog uticaja pod njega potpadaju mnogo više nego što primeæuju.
Erastianizam (supremacija drave u crkvenim stvarima) je toliko èvrsto
zasnovana i ugraðena u našu zapadnjaèku svest da mnogi
Hrišæani prihvataju postojeæi odnos Crkve i Drave. Crkva je
blagoslovila dravne poduhvate ukljuèujuæi i ratove i pripreme za
rat. Lojalnost pojedinca prema dravi se retko dovodi u pitanje. U takozvanim
Hrišæanskim zemljama, muškarci i ene moraju da dokazuju pred
sudovima njihovo protivljenje sluenju vojske iz razloga
savesti.
[1]
U svom izveštaju u èasopisu Crkva i mir povodom
diskusije o miru, pravdi i nepovredivosti postanja na Skupstini
Evangelistièke crkve u Nemaèkoj (EKD) u Frankfurtu 1987, Andre
Gingerich istakao je da su jedino prestavnici Istoèno Nemaèkih
crkava gledali na Crkvu kao “manjinu, kao so i videlo”,
smatrajuæi da je najvanije da “Hrišæani poštuju ivog
Boga èak i kad se drugi narodi i ljudi klanjaju i mole svojim
Bogovima” (Mih. 3&4).
[1]
Da li smo mi medju narodima i ljudima koji se mole svojim
liènim bogovima - na primer, orujima masovnog uništavanja -
više nego Boji izabrani ljudi koji veruju u njegovu moæ
spasenja?
Na Zapadu su se granice znaèenja Hrišæanstva
u neprijateljskom svetu zamaglile, što je cena koju plaæamo za
našu slobodu veroispovesti, misionarenja, dranja veronauka i tako dalje.
Naš svet ne izgleda tako neprijateljski, tako da se opuštamo i
postajemo kao “svi narodi” (1Sam. 8:20 & Luka12:30).
Ukoliko je postao problem da povratimo podvig ranih
Hrišæana, Anabaptista i sedamnaestovekovnih Kvekera, moramo da se
zapitamo, ne kako da ih oponašamo, nego da li smo se izmestili od osnova na
kojima su oni gradili. Njihova vera kao pratilac Svetlosti Gospodnje izazivala
je sumnju vlasti i ugroavala njihovo postojanje, èesto i gole ivote, ali
njima je bilo jasno šta moraju da èine, što sa nama u mnogo
prijatnijim okolnostima èesto nije sluèaj. Njihovo
svedoèenje za mir najoèiglednije je u njihovom poslušanju;
što je najvanije, osetili su se pozvanim da idu u svet i propovedaju
“vjeèno jevanðelje ... svakome plemenu i jeziku i koljenu i
narodu.” (Otkr. 14:6) i gde se jevanðelje propoveda, tamo se propoveda
mir “jer je on naš mir” (Efe. 2:14). U Hristu svi su jedno,
Jevrejin i Grk, bogat i siromah, prevazilazeæi sve ograde i granice.
Veæina Hrišæana se formalno pridrava ovih
ideala, ali kada bi ih zaista ispunila to bi predstavljalo revoluciju u ivotu
pojedinca i crkava. Primiti Hrista kao naš mir, koji slama zidove podela i
kroz koga se svet izmiruje sa Bogom, zahteva nove prioritete u
lojalnosti.
“I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se
promijenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koje je dobra i
ugodna i savršena volja Boija.” (Rim. 12:2) Više da ne
prihvatamo standarde nesavršenego sveta oko nas, birajuæi (samo ako
moramo) najmanje od nekoliko zala, veæ bi trebali - i mogli,
milošæu i moæi Bojom - da ivimo merilima Carstva Boijeg koje je
meðu nama, i èiji je Hrist sveprisutni (znaèi sada prisutni)
Kralj, koji vlada meðu nama.
Svrha Hristove rtve i poslušnosti u prihvatanju krsta
nije bila samo da nama budu oprošteni gresi (koliko god je taj
oproštaj bio potreban) veæ da i nas osposobi na poslušnost, da
ljubimo jedni druge kao sto nas on ljubi, da èinimo dobro onima koji nas
mrze, i da postupamo po zapovedi Oca, kao što je Isus postupao u svom
ovozemaljskom ivotu.
“Koji vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on æe
tvoriti, i veæa æe od ovijeh tvoriti: jer ja idem k ocu svojemu; ...
kao što otac posla mene, i ja šaljem vas.” (Jovan 14:12 &
20:21)
“Sluga nije veæi od svog gospodara”, tako da
i Crkva, da èini njegova dela, mora biti spremna da umre kao što je
on uèinio. “Ako zrno pšenièno padnuvši na zemlju
ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.” (Jovan 12:24)
Umesto da ivi po ovoj istini, Crkva se zanima opstankom sebe same, što je
postala prepreka neposrednom delovanju moæi Gospodnje meðu ljudima.
Došli smo do toga da slušamo ljudske glasove i da se oslanjamo na
ljudsku mudrost umesto da priznamo da je “ludost Boija mudrija od ljudi, i
slabost je Boija jaèa od ljudi” (1 Kor. 1:25). Kada æemo da
nauèimo da ne ogranièavamo moæ Hristovu u spasenju, i da
ivimo u saznanju da ako “umrijesmo u grijehu kako æemo još
ivljeti u njemu” (Rim. 6:2)?
“U novoj objavi blagodati zaèarani krug ljudskog
greha se prekida; od tada se Hrišæanin die od svog grešnog
stanja u slavljenièku slobodu sinova
Bojih.”
[2]
Isus Hrist je onaj koji omoguæava i prašta; on
otkriva i leèi; on govori i mi èujemo; on nas okuplja i zapoveda;
on nas usmerava i osnauje da budemo poslušni. On je pastir koji nas
izbavlja; on je prorok koji tumaèi Jevanðelje i današnje doba.
Geogre Fox je ranije u ovom èasopisu napisao citirajuæi Jovana 2:27
da “pomazanje što primiste od njega, u vama stoji, i ne trebujete da
vas ko uèi; nego kako vas to samo pomazanje uèi u
svemu...”
[3]
Dok se Hrista prima i sluša kao autoritet i glavu Crkve,
naš problem kada i kako poštovati ljudski autoritet ima sasvim
drugaèiji karakter. Zajednica koja se skuplja u njegovo ime je Novi Zavet
sa Bogom jer je reèeno “metnuæu zavjet svoj u njih, i na srcu
njihovu napisaæu ga, i biæu im Bog i oni æe mi biti
narod” (Jer. 31:33), novi Izrailj, sveti narod, carsko sveštenstvo (1
Pet. 2:9) koja ne slui samo jednoj porodici, plemenu, naciji ili kulturi,
veæ postoji da ispuni svrhu iskupljenja u Bogu. Koliko god uzvišena
izgleda ova vizija, uèeæi se odanosti ne smemo je izgubiti iz vida.
“Izmestiti se iz pojedinaène Britanske
(Nemaèke, Ruske, Amerièke) pozicije u posebnu
Hrišæansku vrlo je
teško.”
[4] Ja sam imala dosta
sreæe u tom pogledu; kao izbeglica u poslednjem ratu, došavši da
ivim u takozvanu neprijateljsku zemlju (gde mi je sada dom), nije mi bilo
teško da napravim taj zaokret. Imajuæi iskustvo ivota u totalitarnoj
zemlji, lakše mi je da spoznam opasnost priznavanja prednosti Dravi ili
bilo kojem ljudskom autoritetu. Štaviše, iskustvo je je nauèilo
dosta i o tome šta Crkva moe i treba da bude i kako u tome nije
uspela.
“Prva dunost Crkve i njena najveæa sluba svetu je
da bude u svemu zaista Crkva”
[5] -
“Crkva protiv koje vrata pakla ne mogu da preovladaju”; u tom duhu
su Kvekeri 1661 bili osnaeni da objave da “duh Hristov, kojim smo
voðeni ... koji nas vodu u svemoænu Istinu, nas nikad neæe
pokrenuti da se borimo i ratujemo sa orujem protiv bilo kog èoveka, ni za
carstvo Boije ni za bilo koje ovozemaljsko
carstvo.”
[6]
Ovo nas neminovno dovodi u konflikt sa ljudskim autoritetima,
bilo da je to Crkva ili Drava. To je moda manje uoèljivo u takozvanim
zapadnim demokratijama. Ipak, verujem da nismo dovoljno svesni naše
okruenosti silama materijalizma, prioriteta i moæi našeg doba, ili
postepene erozija ljudskih prava zbog preovlaðujuæe preokupiranosti
naših vlada finansijskim obzirima umesto dobrobiti ljudi, ili nacionalnom
bezbednošæu umesto dobrobiti cele meðunarodne zajednice.
Uvuèeni smo u te sisteme našim potrošaèkim
naèinom ivota i našom povezanošæu sa institucijama i
industrijama koje ne rade na opšte dobro. U našem naporu da
poboljšamo stanje, da li idemo uz logiku ovih sitema ili se radije od njih
distanciramo? Da li se plašimo gubitka našeg ugleda ili moda
proganjanja?
Èula sam da se govori da je umnoavanje Kvekera u
poèetku bilo uslovljeno upravo time što su bili proganjani. Nisu
izazivali progon, ali nisu mogli ni da ga izbegnu. Niko ne eli da se odrekne
slobode i sigurnosti; ali ako smo voðeni i upravljani Hristom, znamo da nas
neæe ostaviti bez svog Duha da se stara o nama. Moramo da rizikujemo i
povuèemo prvi potez. Ukoliko je posledica muèeništvo, znamo
da smo na pravom putu. “Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na mene omrznu
prije vas” (Jovan 15:18)
Ponekad zaboravljamo da je na svom poèetku mirovna
crkva - rani Hrišæani, Anabaptisti, sedamnaestovekovni Kvekeri - bila
takoðe Crkva na Krstu. Sve tri grupe su doivljavale progone od strane
crkvenih i graðanskih vlati, zbog svog naèina ivota i
proroèkog svedoèenja koji je doivljavano kao pretnja crkvenim i
dravnim hijerarhijama. Crkva je zbog svoje organizacije izgubila umeæe da
ivi “po naredbi Boga koji sve èini po savljetu volje svoje,”
(Efe. 1:11) tako da je postala ranjiva na verovanje onih pokreta koji su ponovo
uèili da zajedno slušaju glas Boji, njemu se pokoravaju, i zbog
njega u mnogo navrata i stradaju.
Kad moæ Crkve zadobije ovozemaljski karakter,
uèiniæe sve da ovozemaljskim stredstvima potisne sve što
potkopava njen autoritet, kao što se i Drava bori protiv svojih
neprijatelja.
Stav Hrišæanina prema Dravi biæe umnogome
odreðen prirodom negove ili njene Crkve. Sa stanovišta mirovne crkve,
priznajemo da su vlasti od Boga da odravaju zakon i red, “sluga Boij tebi
za dobro” (Rim. 13:4); ali i da je njihov autoritet stvoren i limitiran. U
najgorem sluèaju, Drava moe da bude proeta zlom, zbog iskvarene prirode
moæi i njene zloupotrebe. Demonski karakter takve Drave i njen potonji pad
opisan je u Knjizi Otkrivenja. Kakva god da je zasluga neke vlasti, “ni u
kom sluèaju ona ne moe da preuzme na sebe potiskivanje Boije
volje.”
[7] Dunost Hrišæanina je
da bude obazriv i
“toga radi uzmite sve oruje Boije, da biste se mogli
braniti u zli dan, i svršiviši sve odrati se” (Efe.6:13) tako da
moe da se u sluèaju sukoba pridrava zapovedi “veæma se treba
Bogu pokoravati negoli ljudima” (Djela 5:29).
Ursula Windsor
Autor
Ursula Windsor je roðena u Hamburgu, Nemaèka i
1939. emigrirala u Englesku sa porodicom kada joj je bilo petnaest godina.
Obrazovala se i godinama radila kao bibliotekarka. Krštena u Luteranskoj
crkvi pre nego što je napustila Nemaèku, prišla je
Metodistièkoj crkvi u Engleskoj, i kasnije postala èlanica Verskog
društva prijatelja - Kvekera. Sa pokojnim muem postala je
prigovaraèica na plaæanje poreza u vojne svrhe, zbog èega je
njen mu i osuðivan i zatvaran.
Gospoða Windsor ivi u Glucester-u i èlanica je
komiteta Crkve i Mira (Church and Peace) za Britaniju i Irsku.
Crkva i Mir spaja zajednice, crkve i
Hrišæanske mirovne organizacije u Evropi odluène u naporu da
kao zajednica vere ive svedoèeæi za mir i nenasilje Isusa Hrista.
Serije èlanaka “Teologija i mir” inicijativa su Crkve i
Mira iz Britanije i Irske, sa namerom da osvetle razlièite aspekte
teološke osnove za mir, pravdu i nenasilje.
Izdaje Crkva i Mir (Church and Peace)
Preveo Bojan Aleksov
1 Church and Peace Journal, Vol 7, No 2, 1987, p.15.
[2] Hrišæanin i
rat: Teološka diskusija (The Christian and War: A Theological
Discussion), International Fellowship of Reconciliation, 1970. p 19.
[3] Journal of Geogre
Fox, ed. John L. Nickells. 1975. p 8.
[4] Praying in the Shadow of
the Bomb. (Moleæi se u senci bombe) Mark Mills Power. Grove books,
1984.
[5] Hrišæanin i rat,
p 17.
[6] Journal of George
Fox, p. 400.
[7] Hrišæanin i rat,
p 17.