Paciifisti o jevandjelju

PREDGOVOR

Sledeci clanak uzet je vecim delom iz 1989 sa debate o ratu i miru, koju su odrzale nekolikon pariskih Evangelistickih Crkava. Moja osnova se nije promenila. Zbog toga, ja sam dopustio da se ovaj tekst ponovo izda i ne zelim danas da pisem dalje o istom.

U proteklim godinama postao sam profesor crkvene istorije. Istorijski deo ovog clanaka bice, ili bi trebao biti pojacan i kvalifikovan. Na primer, Alan Kreider nastavlja da radi na istoriji Rane Crkve stimulisan, a ja jos nisam nasao vremena da se ukljucim u njegov rad. Takodje zbog mog iskustva u ekumenskom dijalogu jos od 1989 god, sada mogu drugacije pisati moje ocene o crkvenim dijalozima. U mom prvom radu, pitao sam evangeliste, ili “slobodne crkve”, crkve koje su bile vise postojane u njihovoj “protestantskoj” kritici o katolickom stavu. Ja ostajem clan reformatorskih crkvenih organizacija, mislim da protestantizam treba puno da uci o miru iz katolickih tradicija. To nije objasnjeno vrlo dobro u sledecem tekstu, ali ja sam zeleo da napomenem to u uvodu.

Bibliografski prepis Stanley Hauerwasi John Yoder.

Ovaj tekst sacinio sam od ova dva autora obracajuci paznju na njihov nedavni rad i jako sam poboljsao teoloske aspekte mojih clanaka. Bilo kako bilo, nastavljamo da zovemo,”put kojim ide vecina” Americkom crkvenom zajednicom koja se solidno usidrila u tradiciju Jevandjelja u redu sa mirnim zivotom Hrista. Nista nije zatvoreno za ideje osnivaca crkava i mira. John Yoder je nastavio da razvija svoje razmisljanje o miru, i uvek u duhu dijaloga sve do njegove smrti. Nadam se da sacinjavanje tog dijaloga ce roditi rod u crkvenim i mirovnim krugovima.

Decembar 1999.

UVOD

“Pacifizam u jevandjelju” nije dovoljno cist zbog mnogo razlicitih stavova vezanih za rec pacifizam. Koristeci pacifisticku / nenasilnu teologiju kao osnovu, ovaj clanak ce se pridrzavati hriscanskog stava u prakticnom pogledu na fenomen rata i o onima koje zovemo neprijatelji.

Pre svega, lako se moze pokazati Isus i apostoli, i njihovo ucenje o neodupiranju zlu ili nenasilju. Dovoljno je procitati nekoliko biblijskih stihova:

“Culi ste kako je kazano ljubi bliznjega svojega i mrzi na neprijatelje svoje, a ja vam kazem ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone.” Matej 43.44

“A nikome ne vracajte zlo za zlo, ne osvecujte se za sebe… moja je osveta, ja cu vratiti, govori Gospod. Ako je gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga, ako je zedan napoj ga, jer cineci to ugljevlje ognjeno skupljas na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.” Rimljanima 12.17-21.

Niko ne treba da postavlja pitanje o ispravnosti ovih tekstova. Nije u tome problem. Pitanje je: u kakvim okolnostima Hriscani moraju uzeti to ucenje ozbiljno? U Starom Zavetu ratovi su takodje dobri - u Rimljanima 13 govori se o pokoravanju civilnim vlastima. Za mnoge Novi Zavet prolazi jednostavno i niko ne postavlja pitanje o ratovima. Mnogi Hriscani vise-manje dele misljenje sa Martinom Luterom, neodupiranje i nenasilje o kojima je ucio i sam Isus, poznate su nama, i prisutni su u nasim licnim i privatnim odnosima ili hriscanima unutar crkve. U drugu ruku, drugi kriterijumi su u igri u javnom delokrugu, kada se postavlja pitanje o odbrani zemlje. U zadnje vreme, nekoliko zemalja u kojima su Hriscani suzdrzani u vezi sluzenja vojske i nasilja, teoloski, rat dolazi sam radi opstanka, tradicionalno pod izvesnim polozajem i pod odredjenim okolnostima, nasilje u ratu bilo je prihvaceno kao manje zlo.

Suprotno ovome, anabaptisticka tradicija je uvek potvrdjivala Hristove reci primenjujuci ih u zivotu bez obzira na situaciju. Sledeci isecak ce istraziti nekoliko razloga i zasto se za jedan takav stav jos uvek misli da je ispravan.

1. Nenasilje i krst: Biblijsko i teolosko postavljanje temelja.

Pre svega, bezuslovna ljubav prema neprijatelju nije jednostavno jedna odmerena moralna pozicija. U 16. veku reformatori su obicno okrivljavali Anabaptiste u pokusaju da privuku spasenje u poslu, primarno zato Anabaptisti jako naglasavaju ozbiljnost zivota , ucenika koji je dostojan sa ucenjem Hrista.

Ali pravo postavljanje temelja o nenasilju teolozi su nasli u milosti. Evangelisticko nenasilje je stav i ponasanje koje je predstavio Bog na krstu. Drugacije receno, postavljanje temelja ljubavi prema neprijatelju ukorenjeno u bicu Boga, bozje delovanje prema svetu kroz Isusa Hrista. Apostol Pavle je pisao da “greh je kroz jednog osudjen za sve”. Padom u greh prekinut je normalan odnos izmedju coveka i Boga. Coveku je dato da bude gospodar svog zivota i sudbine. Bog je postao smetnja za samodovoljnost, Bog je postao neprijatelj covecanstvu i covecanstvo je postalo neprijatelj Bogu. Bez izuzetka to je odnos u kome svaki covek pronalazi sebe. Bez obzira na to Bog ne odbacuje coveka, niti ga smatra neprijeteljem. Umesto toga, dolazi izmedju nas, uoblicuje se i uzima na sebe ljudsko zlo i odbacivanje.

“Jer kad smo se pomirili s Bogom smrcu Sina njegova dok smo jos bili neprijatelji, mnogo cemo se vecma spasti u zivotu njegovu kad smo se pomirili.” Rimljanima 5.10

Krst na ovaj nacin mozemo razumeti kao odnos ljubavi prema neprijatelju o kojoj je govorio Isus na Gori Blazenstva. Ova vrsta ljubavi je deo bozije prirode. Ovo pokazuje kako nas Bog upravlja – ka krstu.

Gledano iz takve perspektive, Hrist je na krstu postao znak vrednosti koja uzvisuje ljubav ka neprijatelju. Ali mi mozemo i dublje istrazivati teologiju krsta. Hristova smrt nije bila izolovani dogadjaj. To se mora razumeti unutar teksta o Isusovom zivotu i uspehu njegove poslusnosti. Krst se desio njegovim svesnim izborom. Isus je umro, zato sto je utelovljen njegovim vlastitim ucenjem. On je umro zato sto je njegov zivot remetio ostale, i sto je postavljao dalekovida pitanja mudrosti ovog sveta u kojem je ziveo. Krst pokazuje Hristov zivot van njegovog ucenja. On je voleo svoje neprijatelje, okrenuo je drugi obraz i odbio uzvratiti neprijatelju za zlo, placajuci cenu patnjom i svojim zivotom.

Znacenje krsta nas vodi dalje. Ako krst predstavlja pomirenje ponudjeno od Boga u Isusu Hristu kada smo jos bili neprijatelji, to kasnije predstavlja ostvarenje, prakticne posledice Isusovog ucenja. Krst je vaskrsao ljubav prema neprijatelju. Trece, krst je put u zivot kojim svaki ucenik treba da ide.

…”ko hoce zamnom da ide, neka se odrece sebe i uzme svoj krst i zamnom ide.” Marko 8.34

Ove reci koje su recene u tekstu proglasile su Hristovu poziciju. Hristos je jednostavno rekao,”ja idem da umrem. Ako zelis sledi me, ti mozes ziveti kao ja, ali pazi, iste stvari se mogu desiti i tebi…” To je interesantno zapisano skoro u celom Novom Zavetu, pisci su predstavili patnje i Isusov stav ka patnjama kao model hriscanima koji bi trebali da slede. To nije bilo navodjenje stava koji bi trebao da se iskoristi u izvesnoj situaciji.

Jos dve napomene o krstu. Prvo, posle krsta sledilo je uskrsnuce koje je predtsavljalo put kojim treba ici i na koji nacin postupati sa zlom. To je Gospodnja potvrda patnje kao nacina zivota ucenika, i u isto vreme konkretan znak poraza zla. To ubedjuje Isusove ucenike da je to zivot kojim ih Isus zove. Ta pobeda nad zlom i smrcu, uverava Hriscane da nas nista ne moze odvojiti od Bozije ljubavi koja je predstavljena kroz Isusa Hrista naseg Gospoda. Pitanje nenasilja je pitanje borbe. Da li mi stvarno verujemo da je posle krsta usledilo vaskrsnuce? U tom slucaju ako mi nepravedno patimo Bog nas nece ostaviti.

Na kraju, krst je izvor mira medju ljudima. Poslanica Efescima nas afirmise da je Isus nas mir. Krstom, Isus je unistio neprijateljstvo i pomirio Jevreje i Grke, povezao ih u novu zajednicu. Krst je povratio mogucnost nove socijalne realnosti u crkvi. Mir nije samo unutrasnjost i individualnost, to je i socijalna potreba. To unistava zid koji razdvaja ljude i omogucuje da oni koji nisu mogli ranije zajedno sada budu. Nenasilje nije individualno pitanje; to je socijalno i politicko, ziveti tako pre svega unutar Hriscanske zajednice koja je kroz milost bila pretvorena u zajednici mira, oprastanja i pomirenja. U isto vreme krst nije dovoljan izvor za mir u ovom svetu. Isus je rekao suprotno. Nenasilje hriscanskih ili Evangelistickih Pacifista nije resila sve politicke i socijalne probleme sa kojima se susrecemo. Politicki pacifizam tvrdi da ce nastati svet bez ratova unistenjem svog oruzja. Crkva ima misiju koju treba da ispuni u kontekstu nasilnog sveta. Ova misija se sastoji od objavljivanja i zivljenja mira Hristovog. Taj put nije moguce objaviti glumom i putem koji odudara od Isusovog ucenja.

Istorijske cinjenice su zasnovane na prva tri stoleca. Hriscani su se u rimskoj imperiji primetno suzdrzavali u vezi armije i sluzenja u njoj. Ipak tu su razliciti razlozi koji motivisu to suzdrzanje. Neki ucenici (obicno ne-pacifisti) veruju da su Hriscani sumnjali u Rimsku armiju, zbog njihovog idolopoklonstva i obozavanja imperatora. Ostali (obicno pacifisti) potvrdjuju da je to bilo zato sto Hriscani nisu mogli prihvatiti vojne obaveze tj. ubijati.

Naravno, nema razloga misliti da se te dve hipoteze uzajamno iskljucuju. To je jasno da Hriscani ne trebaju prihvatiti obozavanje Cezara. Mnogi pacenici su poginuli odbijajuci imperijalisticku ideologiju. Ipak, mi vidimo ovde jednu interesantnu osnovu za civilnu neposlusnost. Za rane hriscane Pavlovo ucenje u Rimljanima 13 nije iskljucivalo kriticku ocenu zahteva civilnih vlasti.

To je jasno za mnoge Hriscane, ukljucujuci crkvenu teologiju. Ucenje Hrista kategoricki iskljucuje mogucnost prolivanja krvi, cak i u slucaju rata ili opravdane odbrane.

Nekoliko primera:

Tertullian:

“…mi ne treba da cinimo zlo cak iako bi to izgledalo opravdano.” (De Patientia, Hornus, p.216)

“…u nasoj doktrini mi smo dali velcu slobodu tome da budemo ubijeni nego da ubijemo.” (Hornus, p.214)

Origen

“Sto se tice Hriscana … mi kazemo da oni uce da ne treba da se brane od njihovih neprijatelja, zato sto oni drze zakon koji zapoveda plemenitost i ljubav ka coveku, na taj nacin oni dobijaju od Boga primere sta ne bi trebali ciniti iako im je dato pravo da cine rat…” (Hornus, p.148)

Konkretni napori su ucinjeni da se ubace neka razmisljanja u crkvenu disciplinu i u sistematsko ucenje katolickih ehumenista. Na primer, to je Apostolska tradicija Hipolitus, ucenje Rimske crkve na kraju drugog i pocetkom treceg veka, i trebalo bi razmisljati o “poreklu primitivne kanon – religijske literature.” (Hornus, p.161)

Sledeci saveti mogu biti nadjeni tamo:

Vojnik koji je slabije rangiran nije trebao ubiti nikoga . Prema tome on nije trebao biti doveden u taj red, nije se trebao zakleti. Ako on nije prihvatio to, trebao bi biti otpusten. Onome ko ima vlast nad “macem” ili onima sto nose zvanje poglavara grada, hajde njima da damo otpust. Katolicke ehumeniste ili vernike koji zele da postanu vojnici trebalo bi otpustiti zato sto preziru Boga. (Hornus, p.163)

“Testament o nasem Svecu” (datira iz ranijeg perioda) svedoci:

Ako vojnik zeli da prima instrukcije i zeli se podvrgnuti nasem zakonu, hajde da ga porobimo da cini nasilje, da ga nacinimo neposlusnim i glupim, hajde da zadovoljimo njega. Tada ako trguje sa nama, primiti ga, ako ne, otpustiti ga. (Hornus, p.164)

To je cisto, prakticno otpor idolopoklonstvu unutar Rimske Armije.

To je bila etnicka averzija ka potrebi ubijanja.

Vreme koje je proslo, nepoverenje u sluzenju vojske postala je ljaga iz dva razloga:

U toku od oko 2000 godina, prosla je situacija u kojoj su Hriscani mogli biti izbaceni iz zajednice zbog ucesca u vojnoj sluzbi do jedne druge situacije u kojoj samo Hriscani mogu biti deo armije.

To je bila teska situacija kada su Ambros i Augustin poceli teoloski braniti Hriscane i upotrebu nasilja u opravdanim situacijama, nasli su se suoceni sa stvarnom dilemom: “neko od Hriscana drzace se propisa i uzdrzavati od nasilja, ali ce izostati njegova obaveza da pomogne zrtvi ili nezakonitom napadu, ili ce on upotrebiti njegovu moc da odbrani zrtvu i prestati da se drzi propisa Jevandjelja i nenasilja (Jublin, p.81)

Teorija o pravednom ratu pokusava da odgovori na tu dilemu. Tu je nekoliko verzija te teologije, a svaka ima razlicite kriterijume. Ipak tu su dva tipa kriterijuma koji bi trebalo da se nadju u svim verzijama. To je “Jus ad bellum” – kriterijum koji pomaze u saznanju da li je rat ispravan ili ne (Da li je proglasen od legitimnih vlasti? Da li je uzrok pravedan? Da li su iskoristene sve mogucnosti za pomirenje?) i onda tu je “Jus in bello” – kriterijum koji se tice nacina na koji se vodi pravedan rat (sredstva moraju biti proporcionalna do kraja, rat mora biti moguce pobediti, i zivot nevinih se mora postedeti, itd)

Sa Pacificke tacke gledista, interesantno je napomenuti da je nekoliko pretpostavki iza te teorije. Rat nikad nije smatran dobrim, i nikad nije slavljen. Kada jedan pribegava da upotrebi nasilje to mora biti opravdano. Drugim recima, normalna pozicija za Hriscane je Hristovo ucenje o nenasilju. To nije nenasilje koje mora biti opravdano nasiljem. Oni koji zele da upotrebe nasilje moraju to da opravdaju sa preciznim kriterijumima.

U tom pogledu interesantno je zabeleziti da cak i posle prihvatanja teorije “pravednog rata”, ubijanje za vreme rata je jos uvek greh. “Kao vrsta podsetnika ranog ucenja, crkva nastavlja da stavlja pokoru nad onima koji ubijaju ljude u ratu, cak i u “pravednom ratu” pa i u legitimnoj samoodbrani.

(Homus, p.175) Krajem 4-og veka Bazil zahteva da se “vojnici sa prljavim rukama odstrane iz zajednice na 3 godine” (Homus, p.171) Bilo je zabranjeno za propovednika da proliva krv, i onaj ko je bio vojnik ne moze jednostavno postati propovednik.

Druga pretpostavka je da teorija “pravednog rata” prouzrukuje stvaranje prostora za moralno razlikovanje dela Hriscana. Kriterijum kao “jus in bello” (nacin na koji se rat nekada vodio je proglasen pravednim) prouzrukuje da “savest nije vezana za to sta vlasti objave, ako je u saglasnosti sa interesima grada… Na suprot tome za vernike, drzava je u sluzbi ispunjenja zajednickog dobra… usaglasene sa Bozijim planom.” (Joblin,p.96) Kod Lutera “Moze li vojnik biti u drzavi milosti?” (1526) mi nalazimo sledece instrukcije:

Pitanje: Kako bih trebao delovati, ako moj gospodar gresi u vezi odlaska u rat?

Odgovor: Ako si apsolutno siguran da on nije u pravu, ti bi trebao da se plasis i pokoravas Bogu pre nego coveku… ne bi trebalo da ides u rat ni da sluzis, u tom slucaju, ti ne mozes imati cistiju savest od Boga”. (Martin Luter, Oeuvres tome IV, p.257)

Teorija “pravednog rata” prouzrukuje pravo na selektivnu savest kod ucesnika. Interesi vladara ili nacije ne opravdavaju automatski pravo na nasilje.

Nekoliko pitanja iz perspektive Pacifistickih Hriscana moze biti obogaceno i pitanjima Hriscana sa tradicijom pravednog rata u nadi uspostavljanja dijaloga koji moze biti veoma vazan za danasnju crkvu.

Pre svega tu je pitanje koje se tice teoloske interpretacije istorije. Razvoj za vreme prva tri veka hriscanskog gledista na upotrebu nasilja je vec zabelezen. Hriscansko misljenje i praksa se pomerila od gledista odbijanja vojne sluzbe i nasilja, koje je vise-manje siroko rasprostranjeno, do prihvatanja mogucnosti da Hriscani mogu ubiti pod odredjenim okolnostrima.

Tu je nekoliko nacina interpretiranja ovog razvitka. Tu je “prorocansko” tumacenje crkvene istorije koje vidi glavne promene i glavne greske sa Konstantinom. Zak Elul odlazi toliko daleko da naziva ovu promenu “subverzijom Hriscanstva”. To znaci da je crkva postala neverna i sa potrebom za obnovljenjem. Mnogo naprednija tumacenja crkvene istorije vide samo jednu evoluciju kao rad Svetog Duha, postepen proces razumevanja istine koji nije unapred vidljiv. Kako je vreme prolazilo i Hriscanima uspelo da cine vecinu stanovnistva, crkva je trebalo da postane politicki odgovorna. Sta je moguce, (ili pretpostavimo neophodno) za male progonjene manjine koje nisu vise pogodne za crkvu (koja je “odrasla”).

Takvo glediste pretpostavlja da “oni koji su oslobodjeni odbijaju svu silu i prihvataju poziciju slabosti u drustvu mnogo rizukuju (ne uklapanje u evoluciju) i nisu u stanju da suzbiju nasilne impulase (kojima su izlozeni). Joblin, p. 27

To je pitanje izbora izmedju jedne “moralne osude” i jedne “moralne odgovornosti”.

Takva pitanja su veoma bliska misljenju reformatora 16. veka. U nekim slucajevima protestantizam dolazi u blisku vezu sa istorijskim “prorockim” spisima. Reforma je imala kao svoju pocetnu tacku ideju da je moguce za Crkvu da napravi gresku, i da sve to sto se desavalo i ucilo (zove tradicija u Rimskoj Katolickoj Crkvi) nije neophodno za usaglasavanje sa Bozijom voljom. Princip “sola scriptura” (samo biblija) prouzrukovao je da postane kriterijum za merenje evolucije doktrine i prakse. Crkva nije samodovoljna institucija, ona treba stalnu reformaciju.

Crkva iz prvih vekova i srednjeg veka, razvila se u nekoliko razlicitih pravaca, u zavisnosti od gledista na pitanje nasilja i nenasilja. U vreme dok Hriscani postaju zvanicna religija i uzimaju oblik drzavnosti ili uspostavljaju crkvu, crkvene strukture i teolozi takodje postaju vise hijerahicni i sveti. Reformatorski principi “opravdanja verom” i “samo biblija”, se direktno protive necemu kao evoluciji. Reformatori na primer, odbijaju “posrednicku “ funkciju svestenika i svetaca, potvrdjuju da te ideje i praksa nisu u saglasnosti sa biblijskim otkrivenjem. i pored toga, po pitanju nasilja, reformacija ne razmatra to pozeljno pitanje Konstantinove sinteze. Oni su osnovali nacionalne crkve koje su bile blize povezane sa uspostavljenim civilnim vlastima.

Ali unutar reformacije su oni koji zele ici mnogo dalje, oni koji tvrde da krstenje male dece nije ispravno i da se crkva previse povezala sa civilnim vlastima. Ustvari, ti radikali, (nazvani “Anabaptisti”), zele, u ime “samo biblija”, da “izazovu” Konstantinovu sintezu. Prema tome, nije iznenadjujuce to sto su dosli do istih zakljucaka kao i rana crkva, i.e., ti Hriscani nisu ubijali(cak ni u ime civilnih vlasti).

Clanovi “slobodne crkve” (baptisti, metodisti, pentakostalci…)se obicno ne dvoume oko pitanja odredjenog gledista zvanicne reformacije, kao sto je krstenje dece i bliskog crkveno – drzavnog odnosa. Zasto se stalo onda sa pitanjima o nasilju? Bez zelje za odbacivanjem svih vrednosti zapadnog hriscanstva, nije moguce razmatrati da li postoji veza izmedju razvoja politicki uspostavljene crkve, ranog baptizma, hijerarhije, i militarizacije crkve.

Pocev sa Konstantinom, Teodosiusom i uspostavljanjem Hriscanstva dolazi nova etika. Ono sto se ranije moglo postaviti kao pitanje verovanja i Hriscanskih principa, ne moze se vise postavljati sirokim masama. Kategorije kao sto su “odgovornost” i “uspesnost” pocinju da funkcionisu kao eticki princip, zahtevajuci od Hriscana da ne mogu biti neopredeljeni u odnosu na ono sto se desava u svetu. Crkva je imala uticaj na razvoj istorije u pozitivnom smislu, cak i kada je bila u suprotnosti sa ucenjem jevandjelja.

Kroz ovo se suocavamo sa sustinskim pitanjem. Sta to znaci da se zeli uticati na pravac istorije? Pocev od Konstantina , Hriscani su prihvatili kriterijum politicke realnosti i uspesnosti kada su razmatrali uticaj nasilja. Potvrdilo se da nenasilje jednostavno ne funkcionise. Hriscani se moraju ponasati realno i odgovorno. Ako Hriscani ne reaguju sa nasiljem ako je potrebno, oni vise ne mogu biti pravedni ili slobodni.

Moze se, bez obzira, postaviti pitanje i u drugom pravcu. Da li je zadatak crkve da deluje i u takvim slucajevima kada istorija ide u dobrom pravcu. Pacifisticka etika zeli da ukaze da po Isusu Hristu mi vec znamo u kom pravcu se istorija krece. Zlo je vec bilo pobedjeno. Svetu nije potreban nas politicki realizam i nasa sracunata uspesnost. Mi smo skloni da “mislimo” da politicke odluke svetskih nacija cine istoriju. Biblijskim jezikom govoreci, to nije istina. Znacaj istorije je da prepozna u zivotu ljudi koji su prvi pozvani kao sto je bio Avram, ljude mira i pomirenja koji su u Hristu, one koji ce biti blagoslov za naciju. Iz te perspektive, prvi zadatak ljudi je da zive i svedoce o stvarnim kretanjima kojima se istorija pomera, ne da igraju igru Babilonske kule, v.e. i da budu deo podeljenog i ratno nastrojenog sveta. Svedociti znaci da nasi zivoti, da bi dosegnuli ponudjeni cilj, moraju odgovarati Kraljevstvu koje je vec ovde ali takodje jos uvek dolazi. Nasa briga za uspesnost merena je u svetlosti Isusa Hrista, znajuci da bi pobedio zlo, on je patio i umro.

Treba postaviti pitanje zbog politickog realizma i efetivnosti, u cije ime je toliki broj ratova opravdan, da li su stvarno trebali i uspeli. Da li je etika odgovornosti stvarno odgovorna? Mozemo li mi stvarno znati koji ce efekat nasih dela biti na naredne dogadjaje. Ako zelimo da govorimo o Hriscanskoj drustvenoj odgovornosti, tu vec postoji primer zapadnog Hriscanstva, period kada su vladari bili Hriscani, period kada je crkva bila odgovorna za funkcionisanje drustva, period kada se svako izjasnjavao kao Hriscanin. To je bilo vreme kada je crkva vezbala odgovornost primenjujuci kriterijume politicke stvarnosti. Ali kakvo nasledje nam je to iskustvo ostavilo? Svakako mnoge pozitivne stvari koje ne mozemo da poricemo. Tu su takodje i Krusade, inkvizicija, krstaski ratovi, otpor toleranciji i demokratiji kao i u 20. veku spektakularna upotreba hemijskog i atomskog oruzja od strane Hriscanskih nacija i skoro totalno odbacivanje crkve od strane Evropljana koji sebe nazivaju Hriscanima.

Posle uzimanja u obzir pitanja teoloskog razumevanja istorije pogledajmo direktnije na samu teoriju rata. Prvi problem je u sledecem: tradicija je mogla da funkcionise u vremenu zapadne crkve srednjeg veka. Istina je da je crkva cesto igrala pozitivnu ulogu u situacijama rata i nasilja kroz pokusaje pregovaranja, primenjujuci izbacivanje iz drustva i sa takvim institucijama kao “mir Boziji” i “kraj Boziji”. I pored toga, kroz vekove, a narocito u moderna vremena, Hriscani imaju tendenciju da pravdaju mnoge ratove, cak i gde su Hriscani bili na obe strane. Istorija pokazuje cesto da se oni koji govore o “pravednom ratu” trude da opravdaju rat nacionalnim interesima ili ideologijom. Cak i veliki teolog Karl Barth, cija teologija mu dozvoljava da kaze ne Hitleru je mogao, posle briljantnog izlaganja na teologiji o pravednom ratu da izjavi:

“…Jedan napad protiv nezavisnosti, neutralnosti i teritorijalnog integriteta svajcarske konfederacije, bi ispunili po mom misljenju uslove. To bi bio slucaj u kom bi odbrana bila neophodna i opravdana. Ja cu govoriti i delovati na takav nacin ako do toga dodje.“ (Barth, La querre et la paix, Les cahiers du renouveau, V, Labor et Fides, 1951,p.32)

Ako bi teorija o pravednom ratu bila moguca, to bi znacilo da su tu ratovu koje ne bi trebalo voditi ili ratovi koje bi bolje bilo izgubiti. Ako bi jedini nacin dobiti rat bio uciniti ratni zlocin, bilo bi bolje da se izgibi. Gde su u istoriji ratovi kada su Hriscani rekli “ne” u ime teorije “pravednog rata”? Ko je stvarno “sektas” – oni koji u ime Hristovo odbijaju da ubiju, ili oni koji u ime postovanja svoje nacije, ubijaju jedni druge, ili se pripremaju da to urade bez mucnine ili neceg drugog?

Gde se u nasim crkvama i na teoloskim seminarima razmisljalo o moralnim razlikama koje su neophodne za Hriscane da bi prihvatili ovo pitanje? Zasto savesni cinioci moraju tako cesto da opravdavaju sebe u Hriscanskim krugovima, a ne oni koji bez pitanja prihvataju odlazak u rat? U mojoj mladosti ja sam cuo da su rekli da je to moja hriscanska duznost, da idem u Vijetnam da pobedim komunisticki ateizam. To vise nije teorija “pravednog rata”, vec pre “krstaska” ideologija. Bez obzira sta se kaze, moderna ratna taktika ozbiljno dovodi teologiju “pravednog rata” u pitanje. Kako se moze govoriti o ratu, da je to i poslednja opcija na svetu, i o tome da rat moze biti gotov pre nego sto smo saznali da je i poceo? Kriterijum “Jus in bello”, stav u kome rat mora biti vodjen, cesto vise nije primenljiv. Kako mi mozemo ozbiljno govoriti o slobodi misljenja ili zastiti nevinih, a biti na Kosovu ili u Ruandi?

Hriscani nisu cesto u saglasnosti sa tom vrstom pozicije da mogu biti podrzani po tom pitanju. Ali ja mogu pitati one koji se ne slazu da ozbiljno i posteno razmisljaju o njihovoj tradiciji “pravednog ratua” i da je uzimu na dusu. Da li je teorija “pravednog rata” funkcionisala u proslosti? Ako jeste, gde, kada i kako? Moze li funkcionisati danas? Cak i da svi hriscani ne prihvate “evangelisticki pacifizam”, sta bi znacilo prihvatiti teoriju “pravednog rata” ozbiljno u danasnjem svetu?

Neal Blough