Pogled iza uobicajenih poslova u Crkvi: Predstavljanje Za vise od 10 godina clanovi Crkve i Mirotvorne mreze su imali partnere u razlicitim zemljama u vreme krize na Balkanu. Usluge koje su ti clanovi i njihovi partneri obezbedjivali su se kretale od humanitarne do medijske pomoci, pomoc izbeglicama, kreiranje poslova, treniranje resavanja konflikata nanasilnim putem, savetovanje vezano za traume i rekonstrukcija. Tokom godina rada medjusobni odnosi i druzenje su bili naograniceno negovani, ne postujuci granice zacrtane po javnom ili drzavnom misljenju. To se cinilo logicnim posle vise od 10 godina potenciranja tih kontakata kroz skupove sa namerom da omoguce sansu za susret, da dobiju na vremenu, da dovedu druge na sastanak i obnove viziju da realizuju zajednicki rad na miru u buducnosti. Takav sastanak se odrzao u Elspeet-u u Holandiji, i trajao je skoro jednu nedelju (24-29 Aprila). To je bio sastanak u dva dela: pozivni seminar od tri dana pracen medjuna-rodnom konferencijom skupio je zajedno clanove i prijatelje u mrezu iz cele Evrope. Ovaj clanak ukazuje na izvestaj sa prvog sastanka i obuhvata reakcije koje smo primili sa Elspeet-a i u nedeljama posle seminara. 14 ucesnika iz Hrvatske, Bosne, Srbije, Vojvodine, Kosova i Makedonije - iz crkvenih denominacija i iz rzlicitih profesionalnih zanimanja – odgovorili su na Crkveni i Mirovni poziv. Jednak broj osoba – iz uprave i clanstva Crkve i Mirotvorne mreze – dosli su iz Francuske, Nemacke, Svajcarske i Holandije. Za neke od ucesnika to je bilo prvi put za deset godina da dodju licem u lice s neprijateljem i zbog toga nije doslo odmah do dijaloga izmedju njih. Za vreme seminara ili van formalnog programa, trebalo je vremena da se spusti tenzija. Sadrzaj ovog clanka ilustruje razlicite faze seminara: Prva faza: Istorijska analiza jugoslovenske krize predstavljena od strane baptistickog pastora Birvis Aleksandra iz Beograda. Ova analiza se suocava sa nekoliko kritika. Samo za Ortodoksnog ucesnika analiza je bila napad na njihovu crkvu i ignorisanje njihove patnje. Bosanski ucesnik iz Ujedinjene Metodisticke Crkve oseca da ova analiza otkriva neosnovani strah od Islama i tretira jugoslovensku krizu pre kao unutrasnji konflikt nego agresorski rat protiv nezavisnih zemalja. Uslovljen svojim iskustvima u Sarajevu i Mostaru, ovaj ucesnik nije delio misljenje profesora Birvisa sto se tice separatizma i odbacivanja ideje da su stanovnici Balkana uvek spremni da izmisle neprijatelja. Ucesnici sa zapada pitaju za potvrdu onoga sto profesor Birvis zove - Vizantijski mentalitet – koji je jedinstven za taj region, koji se pradstavlja jacim od mentaliteta mnogih clanova, politickih lidera u zapadnim demokratijama. Diskusija vezana za ova pitanja je bila veoma zivahna, povremeno olujna, i visoko je isticala slozenost konkretnog problema i otkrila je snazne emocije. Povremeno se mogla posmatrati skrivena lancana reakcija: Kritika zvanicne crkve je iznela protest od Ortodoksnog ucesnika koji je onda ponovo presabrao istoriju Srpskog Pravoslavnog naroda, podvlaceci njegovu patnju i gubitke kroz vekove na odgovor Kosovsko-Albanskog ucesnika koji se pozivao na patnju njegovog naroda... Diskusija koja se ticala crkve nije ni malo emocionalno slabila. Glavna tema je bilo zanimanje za Evangelisticke crkve na Balkanu. Da li su one izvor sjedinjavanja – zato sto one pozdravljaju ljude razlicitih zanimanja i zato sto ce njene organizacije pomoci svakom bez obzira na religiju ili nacionalnost? Ili su one jedan dodatni izvor razdvajanja i nepoverenja u vecinskom drustvu. Ovde je takodje podeljeno misljenje: Srpski Baptist i Makedonski Pentakostalac govori o odbacivanju i iskustvu ostracizma, po protestantskim crkvama, od vecine koju cine pravoslavci. Bosanski Metodisti se slazu u njihovim pitanjima da Protestantske Crkve mogu i moraju naci svoje mesto u Balkanskom drustvu. Ova debata ostaje otvorena i mora biti razmatrana. Bilo kako bilo, diskusija u Elspeet-u ilustruje da je ovo delikatan slucaj, i nesto na sta se mora obracati paznja sa mnogo osecajnosti. Druga faza: Joe Campbell, medijska licnost iz Severne Irske, nagovarao je svoje slusaoce da izmenu svoj pogled na unutrasnje religiozne i eticke konflikte. On je naznacio korake koje treba preduzeti u njegovoj zemlji, uslove potrebne za pomirenje i crkveni doprinos mirovnom procesu. Ne treba sve od onoga sto je on prezentovao preneti direktno na situaciju na Balkanu, ali njegov doprinos cini ucesnike svesnim ukusa istine i plodova visegodisnjeg iskustva koje ohrabruje i daje nadu za situaciju drugih. Gospodin Campbell-ovo dovodjenje je izazov posebno za crkve da pogledaju unazad, da budu kreativni, da se ukljuce. Njegov poziv da pobedis ravnodusnost, ustaljenost, apatiju, samosazaljenje dotakla je njegove slusaoce. Primere koje je dao govore o 30 godina iskustva u Mirovnom i pomiriteljskom radu, iskustvu koje cini njegov doprinos veoma ubedljivim. ************* Molitve svakog jutra i veceri omogucile su duhovnu bazu za sastanak, pozivajuci ucesnike da ponovo istraze izvor koji su zajedno odbacili. Ukljucujuci izvode iz verske brosurice pripremljene od Sr. Irmtraud iz Communaut, de Grandchamp, mi smo pokusali da reflektujemo duh tih molitvi u tom pamfletu. Da li je moguce oceniti odjek ovakvog seminara? Neki od ucesnika sa Balkana dao je svoje utiske sa sastanka: • Ja sam shvatio tokom ovog sastanka da mi ustvari nismo poznavali jedni druge – sta smo mi radili i verovali je totalno strano za drugu osobu. Eto zbog cega smo neprijatelji. Mi treba da budemo spremni da razgovaramo jedni s drugima, verujemo jedni drugima, postujemo i volimo jedni druge pre nego sto dodje do konflikta... Mi moramo podrzavati ljude i hrabriti ih da se usude: da se priblize oni koji su razliciti, da rade i bolje se razumeju medjusobno i da zive sa razlikama. • Seminar i konferencija u Elspeet-u mi je omogucila da uzmem odmor od mojih sadrzaja (svakodnevnih aktivnosti) na nekoliko dana, da naucim o novim vrstama mirotvornih aktivnosti i da sretnem nove ljude. Sastanak potvrdjuje moj osecaj pripadnosti velikoj mrezi ljudi koji rade na izgradnji mira. • Jedna stvar koja je bila ocigledna je ta da je Boziji Duh bio u mogucnosti da nas vodi. Mi smo bili u mogucnosti da cujemo jedni druge i da iskazemo sta smo mislili. Mi smo postali deo zivota jedni drugih kroz ova iskustva. Premda se mi kao Hriscani srecemo sa mnogo teskog rada i monogo izazova u savremenom drustvu, to je jasno da je tamo jos uvek mnogo mogucnosti kroz rad koji radimo da predstavimo Hristove vrednosti u svetu u kom zivimo. (...) Mi kao ucesnici sa Balkana smo uzivali da budemo sa ucesnicima sa Zapada, ali vise od svega mi smo mogli da uticemo jedni na druge. Mi smo ulagali jedni u druge dok smo provodili vreme medjusobno u okviru programa i okruzenja koje su obezbedili za nas. Ovo je ono gde mi trebamo pomoc od Hriscana iz zapadnih zemalja: u obezbedjivanju puteva, znanja i mogucnosti da delujemo. Mi smo takodje blagosloveni vasom skromnoscu i postenim duhom takodje i sa vasom ceznjom za duhovnim obnovljenjem vasih crkava. Ja verujem da posle ove konferencije vi cete imati mnogo cistiju ideju o pravcu delovanja u buducnosti i o Crkvenoj umesanosti u mir i pomirenju na Balkanu. Seme je zasadjeno u nasa srca. Organizatori seminara i neki od zapadnih ucesnika su imali nesto drugacije glediste na sastanak. Neki ucesnici su bili zapanjeni cinjenicom da pitanje NATO kampanje u 1999 nije duboko raspravljeno, to je napomenuto nekoliko puta. • Mi zapadno evropljani bi trebali da iznesemo glavne teme u diskusiji. Neki srpski ucesnici zvanicnici, nisu zeleli da diskutuju o tome. Ali NATO kampanja je spominjana ucestalo u svim vestima koje sam ja primio iz Srbije. Ja mislim da smo mi propustili jednu sansu(mogucnost). Mi mozemo jedino govoriti o pomirenju ako se konflikt dogodio i ako je priznat. • Neki su mogli takodje izneti cinjenicu da teoloski izazov koji Balkanski konflikt sadrzi, za nas nije dovoljno duboko istrazen. Tu je, takodje, preostalo puno posla da se uradi. Konacno, seminar se zavrsio bez pravog zakljucka ili da je grupa imala osecaj da se stvar zaokruzila i to je bilo frustrirajuce za pojedine ucesnike. Bez obzira, na sve ovo, tu je i osecaj duboke zahvalnosti. Mi smo zadovoljni i zahvalni da smo uspeli da spojimo osobe iz svih regiona zahvacenih konfliktom u proteklih 10 godina i svih hriscanskih denominacija – i pored toga sto su samo jedan ucesnik iz Pravoslavne i Kosovsko Albanski ucesnik bili u mogucnosti da prisustvuju. Mi smo takodje zadovoljni sto smo bili u mogucnosti da prisustvujemo razlicitom ali plodotvornom procesu dijaloga u kom su uzeli ucesce gosti sa Balkana. I mi se nadamo nastavku ovog procesa, procesa koji je vec doneo konkretne rezultate na sastanku u Elspeet-u: na primer, kontakt izmedju Baptistickog predstavnika organizacije za humanitarnu pomoc “Hleb zivota” iz Beograda i Pravoslavnog popa, treba da rezultira konkretnim humanitarnim projektima, a “Hleb zivota” takodje nudi logisticko iskustvo Makedonskim ucesnicima. Konacno, tu je radost u slusanju za vreme seminara i konferencije mirnog glasa Bukurije, Albanskog pastora sa Kosova. U 1999 ona je osetila da Bog zeli nju da ostane u njenom regionu i da posreduje kroz molitvu u vreme kad je svako drugi napustao podrucje. Malog i sudeci po izgledu slabasnog fizickog stasa, ona je nastupala noseci prezentaciju i diskusiju. Jos ona uzima puno ucesce u sastanku i govori reci pomirenja – oba javno i privatno – u odlucujucem momentu: posle slusanja govora Pravoslavnog ucesnika o patnji njegovog naroda, ona je govorila o patnji njenog naroda ali veruje u isti duh kojim Bog pomaze njoj da oprosti. Na Kvekerskom mitingu za vreme internacionalne konferencije ona je dosapnula osobi do koje je sedela da ona zeli da pita Srpskog ucesnika za prastanje za patnju njenog naroda koja im je naneta. Za vreme pricesti na kraju crkvene sluzbe ona je sela naspram mnogobrojnih Srpskih ucesnika a Nemacki ucesnik ju je upitao: “kako se osecas u ovom drustvu?”. Ona je odgovorila: “Telo Hristovo nije podeljeno”. Da su ovo osecanje delili i drugi ucesnici seminara, mi bi mogli smatrati sastanak uspelim... ???? Marie – No...lle von der Recke Prevod sa Francuskog na engleski: Terri Miller ****** Pardon Gospode nas Boze, oh milostivi, ti si zeleo razlicitost naroda i kultura. U ime vere i istine koju imamo netolerancija i nasilje kroz vekove ostavljaju tragove na nase nacine verovanja i izrazavanja vere na druge. Mi zovemo na tvoj oprost za sve rane koje smo naneli za vreme Krstaskih ratova, regionalnih ratova, kolonizacije... Mi smo se ogresili o dostojanstvo osoba, citavih rasa i ljudi preziruci njihove kulture i njihove religijske tradicije i odobravajuci ucestvovanje u porobljavanju obojenih ljudi i na taj nacin krseci najvecu zapovest od svih da volimo jedni druge. Gospode, nacini nas instrumentima tvoga mira. Tamo gde je mrznja, daj da posejemo ljubav; tamo gde je uvreda, pardon; tamo gde je nesklad, sjedinjenje; tamo gde je sumnja, veru; tamo gde je ocaj, nadu; tamo gde je tama, svetlost; tamo gde je tuga, radost. Dar koji mi mozda nismo tako mnogo trazili - da budemo tesitelji, kao sto smo teseni; da razumemo, kao sto nas razumeju; da volimo, kao sto smo voljeni. Za to je u davanju da mi primimo; to je u oprastanju da smo mi oprosteni; to je u smrti da se rodimo za vecni zivot. Za mir u svetu i jedinstvo medju Hriscanima, da crkva moze postati mesto pricesti, molimo se Gospodu. Jedno vidjenje Jugoslovenskog sukoba Aleksandar Birvis Ja zivim na Balkanu po svojoj slobodnoj volji. Cak iako sam rodjen ovde, ja sam mogao iskoristiti moje nemacko prezime da odem odavde bilo kada, ukljucujuci i moju mladost (1955) kada sam dobio pasos dok to drugi nisu mogli, na Zapadno nudjenje azila ako ga zatrazis. Kada sam se ozenio kasnije, moja zena koja je pola Nemica takodje je dobila pasos i ponudu za posao u Austriji. Mogli smo ziveti sa rodom u Graz-u ili Styria-i, posmatrajuci Jugoslaviju iz inostranstva. Veci deo druge polovine 20-og veka mi smo mogli upoznati zivot bez Tita, Milosevica i svih poznatih i nepoznatih diktatora i njihovih savetodavaca. Sta je bio razlog naseg izbora da ostanemo u ovoj zemlji? Svakako ne patriotizam. Vrlo brzo sam shvatio da vlade na Balkanu nisu stvarno ni administrativno stvorene da posluze i sacuvaju te gradjane. Radije su formirale dobro podmazanu masineriju za sebicne svrhe, kreirajuci svakodnevni oskudicu i bledunjavu perspektivu za buducnost njihovih naroda. Ekonomija nije igrala veliku ulogu u mojoj u odluci da ostanem u Jugoslaviji. Rodjen i rastao u gradu Nisu, ziveo sam relativno lakim zivotom, cak sam nasao posao po zavrsetku srednje skole. Tamo je bila atmosfera tolerancije; niko nikog nije pitao za njegovu veru ili nacionalnost. Ove stvari nisu uticale na obrazovanje, profesionalne ili socijalne mogucnosti. Svako je mogao napredovati u skladu sa svojim sposobnostima i mogucnostima. Nisam bio zadrzavan od strane roditelja ili rodbine. Rad i skola me je okupirala i bio sam nezavisan cak i za vreme dok sam ziveo kod kuce. Moji roditelji su razumeli moja shvatanja i odluke koje su bile nezavisne od njihovih dok sam u isto vreme pokusavao da budem nasamo sa njima. Siguran sam da se nisu uvek osecali prijatno zbog svega sto sam radio ali to vreme Staljinizma i Titoizma je vreme kada su druga deca delovala suprotno roditeljkim zeljama. Moji roditelji su bili sretni da sam ja bar bio posvecena licnost. Sta me je drzalo i zadrzalo na Balkanskom Poluostrvu i koji su uzroci problema ovde? Uzroci sukoba na Balkanu Odsutnost Jevandjelja Cinjenica da je Balkan u osnovi bez Jevandjelja, je prvi i glavni razlog sto sam ja jos uvek ovde u Jugoslaviji. U ovom regionu tu je samo jedna “zvanicna” crkva i ona vidi sebe kao instrument za ocuvanje naroda, nacionalnog identiteta, teritorijalnog i etnickog integriteta, tradicije (istorija, kultura i arheologija) i vojne sile. Sve sto se desilo sa i pomocu te crkve mora se svrstati pod ove stavke. Nije tu samo zelja da se zrtvuje neciji zivot da bi se sacuvala nacija, vec je patnja i umiranje za naciju sinonim patnje za neciju veru. Ova cinjenica je bila izazov za mene cak i pre nego sto sam postao Hriscanin. Za moj 10-ti rodjendan dosao sam u dodir sa Novim Zavetom i Psalmima. Bez obzira na dve godine lutanja kroz ateizam i agnosticizam, Bog je sacuvao u meni tracak Jevandjelistickog svetla; osetio sam poruku da narod Balkana treba Jevandjelje, i tako ja mogu biti instrument u donosenju Jevandjelja njima. Postao sam veoma ubedjen u to posle mog preobrazenja u 1947. Nedostatak duhovne reforme Drugi razlog mog ostanka proizilazi iz prvog: tamo na Balkanu nikad nije bilo nikakve duhovne reforme. Cak manje tako neko moze govoriti o bilo kakvoj reformaciji. Uticaj Reformacije se neje mogao osetiti ovde. Cak sta vise, istocne crkve su razumele pokrete od Wycliff, Ian Hus, Luther, Zwingli, Calvin i druge kao znakove korupcije u Zapadnom hriscanstvu. Istocne crkve veruju da je duhovna prednost u tome da se nista sa njima nije promenilo jos od devetog veka, sa izuzetkom promena koje su iznudjene spoljnim okolnostima. Ovakva vrsta razmisljanja postavlja veoma specificne zahteve pred Evangelisticku zajednicu. Mi Evangelisti ne mozemo menjati zakone. Nas je nekoliko i ne mozemo imati mnogo uticaja na politicka i socijalna kretanja. Sta mi u stvari mozemo da uradimo? Mi mozemo da menjamo ljude; kako bi rekli, mi mozemo dovesti ljude Bogu koji ce ih promeniti. Zvanicna crkva se ne bavi sa time. Radije, uz postovanje toga, vide najvece dostignuce kada neko postane monah ili casna sestra. Cak i onda takvi ljudi moraju se podrediti interesima nacije i politike, biti spremni da zastite te interese pa cak i da idu u rat. Za tu crkvu promenjena osoba je osoba koja umire kao individualni prinos organizaciji, bez prava na postovanje njegovih ili njenih licnih odluka, nema govora o njihovom opredeljenju ili bilo kakvim akcijama. Mi odgovaramo na ovaj izazov kroz Gospodnju crkvu: evangelizacijama, propovedima, ucenjem i najcesce licnim svedocenjem. Istorijski mitovi Tu je i treci razlog za nevolje u ovom regionu, a to je bogatstvo istorijskih mitova. Razlika izmedju istorijske stvarnosti i mitova je ogromna. U nekim slucajevima proslost se merila zbivanjima koja se nikad nisu dogodila. To nije samo slucaj sa nasom srednjovekovnom istorijom. Cak su nam i dogadjaji od 1941 –1950 predstavljeni u izmisljenoj formi tako da se tesko moze znati sta se u stvari dogodilo. (Prvi ne-Marksisticki udzbenik sociologije za srednju skolu u Jugoslaviji je objavljen u Martu 2001.) Te kreacije mitova umesto cinjenica stavljaju nekoliko izazova pred nas. Mi se borimo da zastitimo nasu mladez od padanja pod uticaj mitologije i mito-manije. To je narocito vazno za vernike koji studiraju socijalne nauke. Mi se trudimo da prikazemo potrebu da se pazljivo ispita istorija i nuznost trazenja istine u socijalnim naukama. Da sumiramo: ja imam navedena tri razloga – odsutnost jevandjelja, nedostatak vrednosti od Reformacije i istorijske mitove – zasto sam ja ostao na Balkanu i za uslove stvaranja nasih proslih i sadasnjih problema. To je vec dovoljno razloga da pokaze kako tradicionalno na Balkanu ne postoji samo istorija vec se otkriva jedna cela socijalna savest, manje vise, skriveni poziv na osvetu (represalije). Zbog toga je revolt i pocinju ratovi kada se najmanje ocekuju. Prisutnost Islama U cilju razumevanja situacije kao ove, odlucujuce je ispitati odvojene izvore novih mitova kao sto je tzv. mrznja: prisustvo islama na Balkanu. U saglasnosti sa islamskim internacionalnim zakonom, zemlje sveta se dele u 2 kategorije: dar – ul – islam, (zemlje gde Muslimani drze vlast, premda nije obavezno da su u vecini) i dar – ul – harb (zemlje gde Muslimani nisu na vlasti i zbog toga se tamo moze ocekivati upotreba sile u cilju uspostavljanja Islamske vlade). Otomanski Turci su dosli na Balkan na osnovu takvih principa. Uslovljeni neredima lokalnog stanovnistva i intervencijom Rusije i Velike Britanije, Otomanski Turci su morali da odustanu od teritorije sve do Istanbula. Otomansko carstvo se raspalo posle I svetskog rata. Tamo je bilo neteokratskih republika od 1928., ali pan-islamske i pan-turske pozicije nisu bile napustene. Zelja za uspostavljenjem autoriteta i dominacije (ili najmanje kontrole) je prisutna u podsvesti balkanskih Muslimana. U svetu danas Islam je cesto poznat kao neko ko je nosilac terorizma i revolta. U demokratskim zemljama, Muslimani koriste svoje clanove i podzemlje za njihovu prednost; u diktatorskim drustvima oni koriste nesklad. Medju Muslimanima bilo koja vrsta nacionalizma, mora biti podredjena Islamu, dok hriscanska Evropa unistava sebe pronalazeci nove vrste nacionalizma. To je narocito tacno za balkansko poluostrvo. Vizantijski mentalitet Misljenje i akcija danas proizilazi od istorijskih mitova i od same istorije. Dominantno stanoviste izmedju politicara intelektualaca i obicnih ljudi je vizantijski mentalitet: nema tolerancije za opoziciju, determinacija od strane vlade u zavisnosti sta mislis i verujes i neprihvatanje krivice. Ni Pravoslavna, Islamska niti Katolicka crkva ne tolerise opoziciju. Slicne situacije postoje u svim svetovnim (necrkvenim) politikama. Cak i pre 1941 tamo nije bilo organizovanih udruzenja, politicke partije su bile dozvoljene od 1990 ali u realnosti su samo postojale u senci vise-nadarenog Tita. Ujedinjena demokratska oppozicija je na vlasti u Jugoslaviji od oktobra 2000, ali oni su ujedinjeni samo oko skidanja starog rezima (Milosevica i kompanije). Sve druge akcije su im bile ili tuzne ili besmislene, i uslovi za ozbiljne promene nisu uvek onakve kako ih druge zemlje ocekuju. Situacija sa Crnom Gorom je ironicno slicna. Separatizam je uvek bio prisutan na Balkanu. Vizantija se odvaja od velikog Rimskog carstva. Male plemenske teritorije Balkanskih Slovena odvajaju se od Vizantije. Grci se takodje odvajaju za sebe. Albanska plemena se takodje odvajaju od Vizantije, a kasnije i od Srpskog carstva (nakon sto se raspalo 1371). Za vreme XIX i XX veka Srbi, Hrvati, Bugari, Grci, Madjari, Albanci i teritorija Bosne i Hercegovine su se odvojili od Otomanskog carstva i Austrougarske monarhije. Tito je izmislio Makedonce, Bosnjake i dao autonomiju Kosovu i Vojvodini. Separatizam kao nacin razmisljanja ima svoje uporiste u zvanicnoj crkvi. To je protiv univerzalnosti, granica za nacije i zahteva odvajanje od drugih ljudi na drzavnoj i etnickoj bazi. To je razlog zasto je Makedonska crkva kreirana u neposlusnosti od Srpske Pravoslavne crkve. I zasto su iz slicnih razloga danasnji politicari u Crnoj Gori kreirali Crnogorsku Pravoslavnu crkvu. Iduci dalje separatizam je tako jak da muslimani iz Bosne i Hercegovine i jednog dela zapadne Srbije ne zele da saradjuju sa ostalim muslimanima sirom sveta u Islamskom centru u Briselu ali insistiraju na svom odvojenom molitvenom domu. U zemljama bivse Jugoslavije i u Albaniji, vecina stanovnistva ne veruje da autoritet dolazi od Boga; umesto, bar u podsvesti, oni postuju svoje autoritete umesto Boga. U svakodnevnom zivotu to znaci da vladajuca partija odredjuje sta bi jedan pojedinac trebla da veruje i misli i kako bi se on ili ona trebao ponasati i odgovarati. Shvatanje neprijatelja Na Balkanu vlade imaju svoju licnu sliku sveta. Daleko od stvarnosti ili istine, njihova licna gledista se forsiraju nad ljudima preko medija i obrazovnog sistema. U njihovom opisu sveta sve je ispolitizirano i podeljeno – drugi mogu biti samo za ili protiv njih. Zbog toga oni uvek misle da neprijatelj postoji: neprijatelj je svako ko ne misli ili ne veruje na isti nacin kao i oni. Svi Evangelisticki hriscani su ovih godina bili optuzivani iz raznoraznih razloga. Njih zvanicna crkva vidi kao sektu ili kult. Zvanicni teolozi, na primer, znaju ko su Baptisti (neki od njihovih biskupa su moje kolege sa teoloskog fakulteta) ali i pored toga nas smatraju sektasima. To je bezizlazna situacija: ako mi ne sluzimo vojsku, mi smo podrivaci vojne sluzbe, ali ako je sluzimo, onda smo ubaceni spijuni, unutrasnje izdajice ili skriveni neprijatelji itd. Ljudi na Balkanu trose mnogo vremena i energije trazeci i izmisljajuci neprijatelje. Ja to ne kazem samo gledajuci na istoriju i mitove o kojima smo govorili. Ja takodje mislim na osobe, institucije i zajednice. Na taj nacin tokom(duz) vremena u Srbiji su Akademici i umetnici zvanicni neprijatelji. Za mnoge ljude “neprijatelji” su locirani u Francuskoj ulici broj 7 (Udruzenje Srpskih pisaca). U Crnoj Gori mnogi vide neprijatelja u Metropolitan Diocese, a u Makedoniji je to ilegalan Univerzitet u Tetovu. To nije cudo da narocito u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, organizacije kao European Union, International Monetary Fund, UN Security Commission, Otvoreno drustvo SOROS fondacije i drugi ukljucujuci International Bible Society i nase licno humanitarno drustvo “Hleb zivota”, “Tabita” i “Voli svog suseda” se ubrajaju u neprijatelje. Gledajuci u buducnost Prvo, vera u Bozije obecanje. Ja cu napomenuti jedno iz Starog Zaveta i jedno iz Novog: “Kad podjes preko vode, ja cu biti s tobom, ili preko rijeka, nece te potopiti; kad podjes kroz oganj, neces izgorjeti i nece te plamen opaliti. “ Isaija 43:2 “Uceci ih da sve drze sto sam vam zapovjedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svrsetka vijeka. Amin.” Matej 28:20 Nasa vera nas stavlja na stranu od vecine koja je zaboravila Bozije obecanje. Nasom verom mi vrsimo uticaj na ljude oko sebe, oslobadjamo sebe pesimizma, laznog optimizma i oslanjanja na ljudsku silu ili sposobnosti. Isto tako nasom verom smo unistili neprijateljstvo i oborili mitove. Drugo, mi trebamo da pomognemo svima koji rade na distribuciji Svetog Pisma. Nije potrebno kreirati novu organizaciju ili program.; dovoljno je biti ukljucen u postojece grupe kao sto su: The Bible Society, Scripture Union i A Bible for Each Home. Crkve i hriscanska udruzenja ce se suociti sa protivljenjem od zvanicne crkve, ali to ne znaci da prosecan gradjanin nece imati zelju da primi Bibliju. Trece, mi treba da uputimo nase molitve: Cetvrto, da se oslobodimo oportunista, sigurnih ili indirektnih propovedi. Nas glas mora biti iskren. Istina ukljucuje mnoge razlicite boje, ali nikad nije siva. Siva je boja dvosmislenosti, i u svojoj maglovitosti ona niti je istina niti laz. Zivot na Balkanu je pun kontradiktornosti. Premda Pravoslavna crkva tezi da bude misticna, iako mistreriozan nas zivot je ustvari samo komplikovan. Mozda je nasa duznost da ga pojednostavimo, ali mi ga moramo ziveti onako kako ga primamo, u svim tim razlicitim bojama. Mozda to znaci da zivot nece uvek biti prijatan kada govorimo u javnosti, ali ce biti korisno. Mora biti korisno jer u suprotnom verovatno necemo propovedati. Peto, u svim drugim aspektima zivota mi treba da tezimo jednostavnosti. Ako su dva teoloska misljenja podjednako biblijska mi bi trebali da odaberemo ono koje je ispravnije. Ako dve etnicke pozicije imaju podjednako biblijsku i filozofsku osnovu, mi bi trebalo da odaberemo manje komplikovanu. Ako se nude dva politicka izbora i oba imaju jednaku etnicku vrednost, mi treba da pozdravimo manje komplikovan. Trebalo bi da se zabelezi, da nasa ideja o tome sta cini jednostavnost zavisi od licnih zelja i prethodnih iskustava. Kao i sve drugo i to je subjektivno - mi mozemo i da se prevarimo u nasoj logici. Zbog toga bi trebali da se oslonimo na kolektivno iskustvo ali da ne idemo u krajnosti koje su ofanzivne i elementarne. Sesto, mi ne smemo zatvarati oci pred Muslimanskim svetom. Na Balkanu, Pravoslavci i Muslimani su patili najvise. Postoji zastrasujuce cutanje sto se tice Muslimanske patnje. Njihove politicke akcije cesto stavljaju naglasak na potrebu da se ispravi nepravda i trazenju osvete. Muslimansko misljenje ne odbacuje osnovna ljudska prava na religioznu slobodu. Kako bilo Islamski vernici mogu da imaju mnogo ozbiljnije posledice – naime, u saglasnosti sa Saria zakonom, kazna za napustanje Islama je smrt. To znaci da neko treba da traziti da se pruzi utociste svakom obraceniku od Islama i od Islamskih vlada i vladajucih struktura. Ovde se postavljaju dva zahteva za jevandjelisticke hriscane: Zakljucak Balkansko poluostrvo je u krizi. Tu su mongi uzroci. Politicari govore glasno, ali niti oni niti njihovi svestenici – tesko meni – ne razumeju (ili ne zele da razumeju) da tamo postoje i duhovni uzroci za problem sa kojim se suocavamo. Gledajuci pazljivo duhovni faktor je osnova nasih problema, i ja sam pokusao da pokazem kako to nazalost izgleda. Ono sta nisam izlozio ovde su aktuelna dogadjanja u regionu. To nije moguce jer se sve menja tako brzo i situacija se ne moze kontrolisati. Mi se nadamo stabilnosti, ali to nece doci sve dok se sve strane konflikta ne prihvate da svi ljudi i njihovi svakodnevni zivoti zavise od Jednoga cija ruka upravlja svim okolnostima. Moja zelja je da kao Evangelisticki hriscanin doprinesem olaksanju materijalnih poteskoca, to ce doprineti takodje da olaksanju duhovnog bola. Mozda “Hleb zivota” bude uniformni “hleb” i “zivot”. Preveli sa Srpskog Sladjana Duljic i Strahinja Lukic, uz asistenciju Holly Carden. TRM ************* Ozdravljenje “Poslije mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj kad sjedjase na vratima pred satorom svojim u podne. Podigavsi oci svoje pogleda, i gle, tri covjeka stajahu prema njemu. I ugledavsi ih potrca im na susret ispred vrata satora svojega, i pokloni se do zemlje; i rece: Gospode, ako sam nasao milost pred Tobom, nemoj proci sluge svojega.” 1. Mojsijeva 18:1-3 Inspirisan tom pricom iz 1. Mojsijeve 18.-og poglavlja, Andrej Rublev nacrtao je ikonu Svetog Trojstva prikazanu sa poboznoscu u tom pamfletu dalje krajem 14 veka u Rusiji u vreme invazije Mongola. Svojim ocima Rublev je video sela opustosena ratom, unistene kuce, crkve u ruinama, smrt, rane, patnju, preplasene muskarce, zene i decu. Imao je iskustvo gladi, epidemije i bekstvo od rata i unutrasnji konflikt. Posle iskustva svih tih patnji, kako je bio u mogucnosti da nacrta jednu takvu ikonu u potpunoj harmoniji? Sa rukama koje blagoslove i daju i ocima koje zrace mir? Slikar je sigurno brisao suze i sam sebi lecio rane. U tim licima punim patnje on je video izraz lica Boga oca i Sina; njegovu bez racuna neznu ljubav i sazaljenje prema Bozijoj deci sa kojom je dolazio u kontakt. Tako je Rublev bio u mogucnosti da nacrta ikonu ciji delovi oslikavaju mir, sigurnost i snagu Bozijeg ozdravljenja za one koji mogu de se otvore za ikoninu poruku i da se pomole pre toga Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Ikona nas poziva da kleknemo na prazan prostor pred oltarom i u prisutnosti zrtvenog jagnjeta i u zaklonu Boga Oca, Sina i Svetoga Duha, da ostavimo i pomerimo se iza nasih licnih patnji i onih koji imaju konflikt sa nama. Na taj nacin, uz prisustvo Isusa trazicemo oprostenje za njegove progonitelje, a mi sami cemo primiti mir i uci u proces ozdravljenja i povraticemo nasu unutrasnju harmoniju. ************* Izazov za sekte i izgradna mira Joe Campbell Predstavljanje Ja nisam akademik, profesor ili neko postovan. Ja dolazim u duhu ucenja od tebe i sa tobom. Mi imamo obicaj da kazemo u Severnoj Irskoj da ako ti razumes Irski problem, ti ne znas problem. Tu je cak i knjiga koja se zove “Problem za svako resenje”. Tu su slicnosti i razlike izmedju konflikta u Severnoj Irskoj i na Balkanu. Severna Irska je mnogo manja (1.5 milion ljudi) ali takodje ima svu dinamiku jednog etnickog konflikta. U 1894 zena je dosla u Holivud, blizu Belfasta, trazeci posao. Bila je udata i imala je 11-oro dece. Bracni par, moji praroditelji, je podigao 6 devojcica kao Protestante – veroispovest njihovog oca – i svojih 5 decaka kao Katolike – veroispovest njihove majke. Ja sam odrastao sa tom podeljenom familijom; to je Bozije seme i Bozija ruka nad tim sto ja sada radim. Ja radim u politickim i socijalnim medijima. Moj posao pomaze da budes “veci” kao Protestant i meni da prihvatim Katolike u moje misli i srce. Ja radim ovaj posao u cast mojih praroditelja koji su imali smelosti da se uzmu i predju preko razlika i u cast njihove i moje dece. Za mene ovaj posao je poziv a ne posao. Pretpostavljam za mnoge ovo je esencija (draz). Situacija u Severnoj Irskoj Ja verujem da se ljudi menjaju – zbog toga mi imamo crkve; zbog toga mi pohadjamo skole. Ni jedan konflikt nije ne resiv. U severnoj Irskoj je bilo 26 godina nasilja i sada 6 godina mira. Mir je jos uvek lomljiv; moze biti pokvaren bilo kada. Trebace da se gradi mir onoliko dugo koliko je bilo konflikta pre toga, npr ako je konflikt trajao 30 godina trebace isto toliko godina da se gradi mir. Mirotvorci moraju da budu spremni da ce biti oboreni i obeshrabreni ali da u svakom slucaju idu dalje. U Severnoj Irskoj uzrok svadje su zastava, jezik, teritorija i kultura. Nasa sadasnja vlada je napravljena od ljudi koji su bili zakleti neprijatelji (npr vodje bivse IRA su sada odgovorni za resor obrazovanja). Tri godine star dogovor “Good Friday” nije imenovao ni gubitnika ni pobednika; tu se ne trazi krivac za ono sto se dogodilo. Mnogi su platili cenu mira. Tu su neki koji nemaju ni groba na koji se moze otici. 3300 ljudi je ubijeno u zemlji gde ih ima 1.5 milion. To znaci da svako poznaje bar nekoga ko je bio ubijen ili ozbiljno ranjen. Put od konflikta do harmonije ce trajati godinama, i male sredine ce ga otezavati (npr. Tu su bivsi zatvorenici koji zive u malim gradovima i selima nasuprot rodbine onih za ciju je smrt taj osudjen). Konflikt i zajednica Obicno se etnicki konflikt ispoljava u tri oblasti drusta: ko kontrolise sigurnost i policiju; ko kontrolise obrazovanje; i ko kontrolise kulturu, npr. Koja ce se zastava vijoriti, koja ce se muzika slusati i sport igrati. Ideja da politicari i civilne vodje naprave dogovor i onda kazu ostalima kako da zive ne funkcionise u jednom etnickom konfliktu. Lokalna iskustva mira ili nasilja u manjim mestima mnogo bolje opisuju lokalnu stvarnost. Mir mora da se dovede u dno, sredinu i vrh drustva. I cini mi se da su mnogi na ovom seminaru obrazovani, aktivni i iz srednjeg sloja socijalnih grupa u nasem drustvu. Svi mi iz sredine imamo ulogu od vitalnog znacaja zato sto imamo pristup grupama sa vrha i dna socijalnog drustva u svojim lokacijama. Ja bih volio da napravim jedno razmatranje o manjinama i vecinama u drustvu. Kao sto sam prethodno napomenuo, u Severnoj Irskoj religija je podeljena skoro pola-pola: 50% Katolika i 50% Protestanata. Postoje mnoga druga podeljena drustva na nasem svetu, ali zato sto je manjina toliko mala, nije potrebno da se obraca paznja na njih. Na primer Kanada prvi stanovnici cine samo 2% tako da mogu biti gurnuti sa strane i da ih niko ne tretira. Na Novom Zelandu, Maori su samo mali deo drustva 3% ili 4% tako da oni cak ni ne treba da budu uzeti u razmatranje. Aboridzini u Australiji su gurnuti u stranu. Ponovo, njihov polozaj nema pravi uticaj na stabilnost jednog drustva. Ovo moze da se dogadja dok manjina ne predje 20% populacije, tada se ne mogu odgurnuti u stranu tako lako. Zbog toga je situacija na Balkanu i u Severnoj Irskoj tako komplikovana. Jedna strana ne moze da prevlada a da ne nanese sebi veliku stetu. Izgradnja mira: jedna nesvakidasnja – vredna – aktivnost Izgradnja mira u podeljenom drustvu je jedna nesvakidasnja aktivnost. Mi se trudimo da ne krivimo ljude, bez obzira da li su to crkve ili neko drugi, ko nije umesan. Jedna od zacudjujucih stvari u Severnoj Irskoj za vreme uzasnog vremena na vrhuncu nevolja je ta da je normalan zivot nastavio da se odvija. Zene su vodile decu u skolu. Muskarci su odlazili na posao. Bolnice i crkve su nastavile da funkcionisu. Zivot je nastavio da se odvija i tu ima nesto veoma vazno u vezi toga. Zbog toga ja nikad ne kritikujem one koji nisu umesani u izgradnju mira, zato sto prosecni gradjanin je prosecna osoba i radi obicne stvari. Mirotvorci cine nesvakidasnje napore i pretpostavljam samo na kratko. Oko 4 ili 5 godina pre ja sam bio umesan u emisiju velikog publiciteta, potencijalno nasilje visokog profila, uvukli su u raspravu nekoliko hiljada ljudi. Mi smo uspeli da postignemo dogovor izmedju suprotnih partija, i nasilje je izbegnuto. To je bilo u kriticno vreme u toku mirovnog procesa gde smo se mogli lako okliznuti nazad u krug nasilja. Medijske licnosti su se naravno pokusale drzati van udarnih vesti ali nekako su dosli do imena ucesnika u emisiji i odstampali su nasa imena i objavili nase slike. Primao sam telefonske pozive zahvaljivanja za moj mali udeo iz cele Irske, Engleske i Evrope. Od strane moje crkvene zajednice bila je gotovo kompletna tisina. To je zbog toga sto se pre 5 godina mirotvoracki rad nije vidjen kao bitan u mnogim crkvama. Ja sam kazao ovu pricu da je mirotvoracki rad vredan biznis za mirotvorca. Mirotvorac ne treba da ocekuje da ce ga drugi potapsati po ledjima i zahvaliti mu za dobro obavljen posao, zato sto mirotvorac moze biti i u poziciji nipodastavanja veoma dugo vremena. Izgradnja mira je vredan posao. Ali Boziji ljudi moraju biti spremni da plate cenu zato sto nasa nacionalnost i nasa zastava nisu od ovog sveta. Kao Bozija deca mi pripadamo Bozijem carstvu. Mi idemo ka drugacijem miru i u drugom pravcu koa sto je Pavle napisao u svom pismu crkvi u Efesu (glava 2. Stih 13.): “A sad u Hristu Isusu, vi koji ste negda bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom” Isus nam je dao uslov za pomirenje. Zeleo bih da istrazim sta to znaci u crkvenom kontekstu. Sta to znaci u podeljenom drustvu da citaju Bibliju? Sta znaci u podeljenom drustvu to da zive kao hriscani? U cilju da odgovorim na ova pitanja, ja bih zeleo da pogledam na neke realnosti i efekte nasilja u Severnoj Irskoj. Realnosti u Severnoj Irskoj Prvo, u Severnoj Irskoj regioni su istorijska tema konflikta i crkve su bile u vecini slucajeva sastavni deo problema ali takodje i vitalni deo resenja. Drugo, u proslosti i za vreme proslih 30 godina problema, rezultati mira mirovnih inicijativa su odskocili, mnogi od njih su startovali i bili obustavljeni od hriscana trazeci da budu verni da poziv da budu ukljuceni u pomirenje bude centralan u njihovom razumevanju jevandjelja. Kako bilo, tragedija je u tome da su morali da izadju van svojih crkava da nadju ili kreiraju sredstva da rade velika dela zbog kojih veruju da su verni Isusu Hristu u zadatoj situaciji. Trece, porast njihovih inicijativa za pomirenjem i izgradnjom mira dogodio se i putem crkve. U stvari tamo se sada mnogo vise dogadja nego ikad pre i mnogo veci raspon i vise razlicitih inicijativa koje vecina ljudi shvata. Idemo dalje *Posao kao i obicno* U Severnoj Irskoj (posle bombardovanja) cesto odmah sledeceg dana mogao se videti ovakav oglas *Posao kao i obicno*. Mogla je zgrada da bude bez zidova ili vrata, ali police su prikazivale *posao kao i obicno*. Za crkvu da bude ukljucena u gradjenju mira nije posao kao i obicno. Potrebno je da bude i vise od uobicajenog posla. Moje iskustvo obe crkve i Protestantske i Katolicke je da smo mi vrlo dobri u uobicajenom poslu, ali ne tako dobri u izuzetnim hrabrim i prkosnim postupcima koje su sasvim drugacije nego uobicajeni posao. Cesto kada je grad ili selo bilo bombardovano novinari su dolazili u taj grad i pitali vodje crkava za misljenje zasto se to desilo u njihovom gradu. Cesto su odgovarali da neznaju zasto, da su ljudi dobro povezani u njihovom gradu i da se dobro slazu. Kad god sam cuo tako nesto pozeleo sam da vicem da vodje lazu, zato sto znam, a i oni znaju da u tom gradu se ljudi odvajaju u posebne drustvene grupe, ljudi idu u skole koje su odvojene, idu u posebne crkve, da tamo postoje Katolicki pabovi i Protestantski pabovi, da postoje sportski centri posebno za Katolike a posebno za Protestante. Dobro zajednicko slaganje je jednostavno deo proslosti, jos jedan ocigledan primer, ljudi samo zive odvojeno. Crkva se posvecuje miru U nastavku su primeri inicijativa crkava koje su se obavezale proteklih godina sa namerom da pokrenu ljude sa nasilja prema miru. 1. U okviru lokalne crkve / parohije *Unutar lokalnih crkava postoje molitve za mir u tacno odredjeno vreme i sve vise sada zajednickim dogovorom sve crkve dolaze do posebnog vremena za molitvu. Ponekad su to posebne propovedi o miru, o ljubavi prema svojim neprijateljima, i jos nesto vise – prastanje. Ne tako cesto slusamo propovedi o prastanju, prastajuci drugim osobama, okrecuci drugi obraz. Cak iako je to glavno u nasoj veri mi ne cujemo cesto o tome. Bas zbog te cinjenice propoved propovednika ili svestenika na tu temu je korak unapred. ECONI: Evangelical Contribution On Northern Ireland (Evangelisticki Protestantski Doprinos u Severnoj Irskoj) – Ta grupa je osnovana 1988. Godine, da radi unutar Evangeoske zajednice. Njihovi clanovi trazili su odgovor na pitanje: Ako su Evangelisti Biblijski ljudi tada sta Biblija kaze o ljubljenju neprijatelja svoga pa i ici jos i dalje? Ta ideja je pokrenula citavu seriju seminara, istrazivanja i publikacija i konferencije utemeljene unutar Evangeoske zajednice (11% od stanovnistva Severne Irske). ECONI je postao vrlo uticajna i snazna organizacija ali je takodje imao neresenu kritiku od mnogih glavnih grupa. Ja verujem da bi bilo istinito Jevandjelje, to znaci izvlacenje vatrenosti od drugih, cak i od nasih ljudi gde je to najbolnije. 2. Isprepletenost *Drugi model za lokalnu crkvu je bila isprepletenost Katolicke crkve i Prtotestantske crkve. Ova akcija nije bila samo s teoloske strane, cak i vise od drustvene stvarnosti i prilika da se upoznaju ljudi sa druge strane. Postoje nekolicina primera tog modela isprepletenosti: posete, povremena zajednicka bogosluzenja, familijarni izleti, drustvene diskusije. Jos jednom, to je prilika da se upoznaju jedni druge i da se rasteraju mitovi sa druge strane. Mnogi ljudi mogu misliti da u tako maloj zemlji kao sto je Severna Irska svi vec znaju jeni druge. Stvarnost je da mi neznamo sta je pozadina drugih ljudi, mi samo znamo priblizno o njima i njihovoj kulturi. Taj model isprepletenosti dopusta ljudima da upoznaju jedni druge i funkcionira kao prvi kontakt. *Sledeca faza dodira isprepletenosti koju bi trebalo da ima Katolicka crkva i Presbiterijanska crkva nisu samo sastanci i drustvene rasprave zajedno vec takodje prionuti jacem zajednickom resenju, sedeci zajedno i razgovarajuci o nasilju i njihovim nesporazumima koji ostaju otvoreni i iskrenost jednih sa drugima, te pridobiti mlade ljude da se ukljuce u pisanju pisama jedni drugima. *Sledeci primer isprepletenosti je gde jedna crkva iz podrucja srednje klase zeli da sazna o drugoj crkvi u vrlo teskom i nasilnickom podrucju, na primer Protestantska crkva srednje klase ispreplice se sa Katolickom radnom grupom u vrlo teskom podrucju. Tim putem ispreplitanje nije ograniceno samo geografski. Takvi primeri preplitanja bili su vrlo korisni pomazuci razlicitim ljudima da razumeju sa cime se drugi suocavaju u svakodnevnom zivotu. *Bilo je primera trostrukog *preplitanja* kao na primer Katolicki, Presbeterijanski i Metodisticki verski skupovi ciji je plan organizovati zajednicki put da pogledaju razlicite scene nasilja. Kao grupa oni su stajali zajedno gde je verovatno neko bio ubijen na ulici, ili gde je bomba eksplodirala i gde je nekoliko ljudi ubijeno. Takav nacin je imao moc i nekoliko meseci posle dogadjaja. Grupa bi stajala mirno, moleci se zajedno i ostavljajuci cvece, prihvatajuci neke mere odgovornosti za to sto se desilo. *Sledeci cilj preplitanja moze da bude davanje mladim ljudima priliku da upoznaju jedni druge. Ako mladi ljudi idu u odvojene skole, odvojeno treniraju sportove, drustveno se odvajaju i slusaju samo odvojenu svoju muziku, tada je potrebno da pristupe jedni drugima. Dakako iskustvo pokazuje da jednostavan rad sa mladim ljudima ma koliko bio dobar nece doneti mir. Ti mladi ljudi ce se vratiti svojim domovima i zajednicama gde svi oni previse cesto slusaju staru pricu o sektasima od svojih roditelja i prijatelja. *Nedavno Katolicka crkva i dve Protestantske crkve su pokrenule bogosluzenje u velikoj narodnoj areni u vreme zajednicke napetosti. Taj dogadjaj je bio planiran znajuci da ce se napetost desiti u vezi posebnog slavlja s jedne strane. Crkve su okupile zajedno poznate ljude, ljude od znacaja, da ih podrze i da ta akcija skrene paznju naroda na stvarnu realnost i kreativnost. To je bio izazov crkve da drustvo ne bude usmereno na nasilje nego na Isusa Hrista. 3. Modeli u okviru veroispovesti *Unutar Presbiterianske veroipovesti svaka crkvena skupstina (ima ih oko 300)ima odredjenog predstavnika za mir. Taj predstavnik moze biti muskarac ili zena, i to je obicno osoba iz sveta, ne iz svestenstva. Njihova je odgovornost da uvedu mir kao poticaje u zivot crkve, u aktivnost mladih, u aktivnosti zena, u propovedi i u molitveni zivot, te veroispovesti. Postoji i pismo posveceno miru za Presbeterijansku Crkvu koja deli ideje crkvene skupstine. *Kad je prestanak vatre objavljen 1994. Presbiterijanska crkva je osmislila mirovni poziv. Svaki clan dobio je kopiju kartice koja se stavlja u Bibliju. Taj poziv za mir cita se u jednom dahu. Mi izjavljujemo kao Hriscanski tvoritelji mira u ovoj situaciji u Irskoj moramo da priznamo odgovornost koja nam je data od Boga prema vladi i onima koji sluze zakonu i poretku. Mi zato moramo odbaciti nasilje, te traziti puteve da unapredimo programe akcije koje ce doprineti mir u nasoj zemlji. Mada Presbiterijanska Crkva nije historijska mirovna crkva, verujem da mnoge historijske mirovne crkve bi bile srecne da poseduju taj mirovni poziv. Takav mirovni poziv je jos jedan korak unapred. *Sledeci primer mirovnog rada dolazi iz moje vlastite meditacijske organizacije: svaki pojedini Presbiterijanac, Metodista i osoba iz Crkve Irskog svestenstva u svom obucavanju imaju tri dana meditacijskog obucavanja kao deo njihovog obrazovanja. U tom obucavanju trudili smo se da vidimo pocetak razmisljanja o miru sa novim svestenstvom i kako bi to izgledalo. U Severnoj Irskoj ne postoji model mirovnog rada kroz crkvu koji odgovara svima. /to bi trebalo resavati na licu mesta i uraditi sta je najbolje u datoj situaciji. Konacno, koliko god ti modeli mirovnog rada podsticu, podjednako i oni najbolji imaju poteskoce da budu deo ucesca medju ljudima. Cesto u lokalnim skupstinama samo mali broj ljudi je zainteresovano za mir zbog *uobicajenog posla* planiranje, sastanci, bogosluzenja; mirovni rad je poseban posao i zalosno je da se nema vremena da se ukljuci mir u svu tu gomilu sa liste. Ali ja verujem da u takvoj konfliktnoj situaciji biti Hriscanin znaci da *uobicajeni posao* nije dovoljan. Ako neka osoba zivi u podeljenom drustvu kao sto ja zivim, tada ta osoba treba da upozna i one s druge strane jer to se nece samo desiti. Mislim da je tacno reci da nijedna veroispovest u Severnoj Irskoj nema postavljeno osoblje sa punim radnim vremenom po pitanju mira i pomirenja, ciji je rad finansiran iz njihovih vlastitih izvora. Crkveni mirovni radnici placeni su iz dodatnih izvora ali izvan crkvene skupstine i cesto izvan okvira veroispovesti. Izazov Hriscanskih tvoritelja mira Iako postoje price koje raduju i modeli dobre prakse postoji jos ogroman broj izazova sa kojima se suocava crkva. Krecuci od zavodjenja mira kao neobavezno ekstra postojanje za one koji su zainteresovani za *takvu vrstu stvari* je razumevanje zbog kojeg je Isus Hrist Bog pokazao pomirenje kao njegovu zelju i njegov put, i to gradjenje mira je u potpunosti za sve one koji prihvataju to i za sve Hriscane koji imaju potrebu teoloskog gradjenja mira.Ja verujem da mi samo pocinjemo da shvacamo, da ucimo i da zivimo tako. Takodje verujem da nas samo obnova moze osloboditi i osposobiti da radimo tako, te takodje obavezati nas da u takvom putovanju doprinesemo obnovi odela nasih crkava. Ja zivim u Belfastu, ne u Brisbanu u Australiji, ne u Barbadosu. Ja sam Hriscanin u Belfastu i potrebno je is traziti sta to znaci za mene ovde i sada. To nije pitanje sta to znaci za mene u nekom drugom gradu. Pitanje s kojim sam ja suocen je sta to znaci da budes Hriscanin u mojoj sopstvenoj okolini. Kako da citam moju Bibliju u takvom okruzenju? Kad Biblija kaze *ljubi neprijatelje svoje* to neznaci da ja trebam da ljubim mo je neprijatelje iz Amerike, to se odnosi na neprijatelje dole na putu, preko ulice. To je izazov. Raditi na krizi u saci Ja verujem da za Hriscane rad za mir znaci potrebu za radom na tesavanju krizekoja je nastala ali i radeci na duze vreme takodje treba trud. Takav primer moze biti resavanje krize mladih ljudi koji su se tukli izvan skole – slucaj Protestantske i Katolicke skole koje se nalaze jedna blizu druge i kad su deca pustena sa casova,, potukli su se na ulici. Postoji mogucnost da skole promene termine svojih casova tako da deca zavrsavaju skolski dan u razlicito vreme i tada nemogu da se sretnu na ulici. Ali postoje i druga resenja. Ako se Hriscani usmere na konflikt izmedju dece dali je to dobra stvar? Ako Hriscani pocnu da misle o tome sta sve drzi te skole odvojeno – roditelji, upravitelji skola zele odvojene skole, pre ili kasnije moze se videti da je tu potrebno menjanje drustva u kojem su smestene skole. Ako grad zeli da skole budu odvojene, i sama uprava grada je podeljena takodje tada je potrebno puno vise posla da se uradi. To nije samo kriza u saci - to jemnogo tezi posao koji je potrebno uraditi. Stvarni rad od nekoliko nedelja sa mladim ljudima je dobar ali nije dovoljan. Potrebni su dobro organizirani programi da pomognu tim mladim ljudima da se sastaju da se bolje upoznaju vise od par godina, da pocnu da dele zajedno klubove za mlade izvan skole, postoji potreba za poslom – prograima sa duzim vremenom trajanja. Tadeci na krizi je jedna stvar, ali Hriscani mirotvorci takodje trebaju da rade na kontekstu, sa duzim vremenom trajanja. U zavrsetku zeleo bih da spomenem dve daljnje pojedinosti *Rovovski rad Zelim da komentarisem *rovovski rad* ,kako to moje kolege opisuju u konfliktu u tradicionalnom nacinu rada ika Hriscanski posrednik je da pozove ljude sa suprotnih strana, sa *brazda* da se sastanu sa vama u sredini. Dakako to ne funkcionise zato sto jenajopasnije mesto u samom rovu, ratovanje je u sredini. Hriscanski mirotvorci trebaju da idu u rov. On ili ona treba da razumeju ljude, trebaju da izgrade poverenje medju ljudima, nesmeju da imaju skrivene druge motive nego stvarno razumevanje i da izgradjuju povezanost medju ljudima. Miritelj ode do neprijateljske strane i moguce je misljenje drugih – otisao je da se pridruzi toj strani. Miritelj treba da izadje iz jednog rova i da se pokrene ka drugom. Kao miritelj odlazite k njima ne u tom smislu da im odnesete poruku, nego da upoznate tamosnje ljude, da ih razumete, da izgrdite povezanost. Ljudi iz neprijateljskih rovova bice zainteresovani za vas kao miritelja zato sato dolazite s druge strane sa mirisom tih ljudi na vasoj odeci. U tom stadijumu kontakt kroz vas kao miritelja je blizi i jedna strana uvek nastoji da dobije poverenje durge. Oni zele da znaju kakvi su ljudi iz drugog rova,sta oni kazu za nas, koje je njihov sledeci potez? Hriscanski mirotvorac treba da ima sposobnost da ide napred i nazad, napred i nazad. Radeci tako on ili ona pronaci ce ljude sa obe strane tih rovova koji takodjer zele mir. Ne svi, ali i sa ove i sa one strane mogu se naci takvi ljudi. Za takav rad u rovu potrebno je dugo, dugo vreme. Ja nisam pronasao niti jedan bolji nacvin od tog nacina. *Razumevanje – potreba s druge strane U proslosti Severne Irske crkve su bile dobre u izrazavanju potreba sa njihove vlastite strane. Ali crkva iznad svega mora da ima sposobnost da izrazava ne samo svoje vlastite potrebe nego i potrebe sa druge strane. Ako Hriscani ne rade tako onda oni nisu sledbenici Isusa Hrista. Nekoliko godina ranije uvek kad su ekstremni Protestanti palili Katolicke crkve i kad su ekstremni Katolici palili Potestantske crkve, predlozio sam nekim crkvenim vodjama da upozore unapred da ce restauraciju platiti ona crkva sa suprotne strane ako se pozar desi. To nikad nije izaslo u javnost alli su pozari zaustavljeni. Ja mislim da su to dobro zamisljeni hrabri i u nekim slucajevima nasilni koraci koje crkva treba da uradi da bi izgradila mir. Deset Lekcija Naucenih od Graditelja Mira u Severnoj Irskoj Sanjao sam da cu mozda u vremenu od dvadeset godina imati unuka koji ce ici napred - biti u Parlamentu i slusati govore, raspravljati ne samo o zastavama, jezicima i o teritoriji nego i o obrazovanju, zdravlju i okolini. ******* Sluzba *Iznad svega morate biti svoj sluga. Ko god se podize ponizice se, a ko se ponizuje, podignuce se (Mat.23:12) Bog mira moze nas uciniti savrsenim u svemu dobrome kad cinimo po njegovoj volji i moze uciniti od nas sta zadovoljava njega kroz Isusa Hrista koga slavimo zauvek i uvek. Gospodin Isus Hrist sija svetloscu u nasoj tami, milostiv je za nasa umorna i sumnjicava srca. Obnavlja nasu hrabrost koja nam je potrebna da bi ostvarili rad koji pocinjemo u nama samima. ******* Gradjenje mostova mira u zemljama bivse Jugoslavije Zvonimir Vojtulek *Blago onima koji mir grade jer ce se sinovima Bozjim nazvati.(Mat.5:9) Zasto bi Hriscani trebali da pocnu dijalog o pomirenju i pravdi u zemljama bivse Jugoslavije? Kakav je izgled za buducnost? Mogu li Hriscani da naprave mostove mira u tim zemljama? Voleo bih da podelim neke moje misli u tom pogledu sa vama. Sve tri verske zajednice u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji imaju pojedince koji su pocinili zlocine za vreme posle rata. Oni vide sebe ne samo kao branioce svoje zemlje nego i svoje vere. Samo nekoliko verskih vodja su bili voljni da priznaju da je njihova vlastita verska zajednica ucinila pre malo, bili su vrlo oprezni, jer je to moglo pomoci izazivanju nacionalistickih strasti koje bi rezultirale zlocinima protv svojih bliznjih. Mi svi znamo da ne postoji takva stvar kao kolektivni greh, jer svi grehovi su licni. Rat u bivsoj Jugosaviji u stvarnosti je bio vise religijski, nego sto verske vodje zele da priznaju. Ja verujem da izuzev verskih vodja u tim zemljama vodstvo u izrazavanju kajanja za zlocine pocinjene od njihovih vlastitih verskih zajednica, ciklus nasilja i protunasilja ce jednostavno ici dalje!Kako mi mozemo da radimo za mir i pomirenje? Prvo moramo da prepoznamo da pravo pomirenje ne moze biti ostvareno bez suocavanja nepravde i tlacenja. Kao sto svi mi znamo iz vlastitog iskustva da kad postoji u srodstvu duboka povreda pomirenje kosta. Kada oprastamo mi naneki nacin nosimo krivicu oprostaja. Krst nam pokazuje da je pomirenje takodje kostalo Boga. To nije zato sto Bog zahteva da neko drugi plati za povredu koja je ucinjena. Umesto toga, to je Bog koji nudi pomirenje kroz Hrista i zato placa cenu nase otpadnosti. Osim toga Hrist je otisao do krsta svojom voljom i duboko u sebi se pokorio svom Ocu, sasvim ponudio sebe u nameri da pomiri svet. U isto vreme moramo biti pazljivi da ne praktikujemo *jeftino* pomirenje. Tamo nemoze biti pomirenja bez pravde i imenovanja etnicke nepravde koja se desava danas prouzrokovan nacionalizmom u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Teolozi iz Kaira su bili u pravu sto kritikuju jeftino pomirenje, za pomirenje nemoze biti prihvatljivo da nema pravde za one koji su tlacili. Tri osnove za mir *Trpeti sa ugnjetavanim Moguci jedan od glavnih problema sa kojima se suocava Crkva je kako pomoci i napraviti nov narod koji nece biti ucesnik stetnog nacionalizma ili da bude nem u suocenju sa diskriminacijom, korupcijom ili tiranijom. Sve religijske vodje i clanovi verskih zajednica moraju biti na strani svih onih koji ostaju potlaceni u bilo kom obliku (izbeglice koje se ne mogu vratiti svojim domovima, ljudi koji su izgubili svoje poslove zbog religijske diskriminacije i dr.) i pridruziti im se u njihovoj stalnoj borbi za mir, humano dostojanstvo i slobodu. Crkva treba da se obaveze da ce pomoci u donosenju novog ekonomskog poretka koji bi bio u mogucnosti da popravi nepravedno ekonomsko nasledstvo poltickih vodja u zemljama bivse Jugoslavije. *Braneci ljudska prava Druga osnova za mir je odbrana ljudskih prava svih ljudi posebno manjina – kulturnih i verskih grupa. Iako ce se *Radikalni Hriscani* suprotstaviti *Reakcionarnim Hriscanima* zajedno u crkvi i drustvu, svi ljudi imaju prava da egzistiraju, da formiraju grupe i da iskazu svoje poglede u demokratskom drustvu sve dok njihove akcije nisu ilegalne ili drustveno nepodobne. *Kritika drugih akcija Treca osnova za mir crkvenog prorockog svedocenja kriticke sloznosti je kritika njihovih vlastitih akcija i ideja. Poruka proroka mora uvek biti primenjana prvo i prvenstveno na samo jednu versku zajednicu ako postoji imalo postenja. Imenovanje pogresnih radnji mora poceti unutar svoje crkve! Ja osecam da u Bosni i Hercegovini i verovatno u svim zemljama bivse Jugoslavije je potrebno da rasciste sa prosloscu i da izvrse oporavak za prekrsen veci deo ljudskih prava ucinjenih u ime slobode, nacionalizma i religije. Postalo je i vise nego jasno da pomirenje bez priznavanja istine svega sto se desilo kao i rasciscavanje sa prosloscu u tom smislu da se zaleci nacija nece biti odrzivo. Zbog tog razloga, moje verovanje da zemlje bivse Jugoslavije trebaju komisiju slicnu kao u Juznoj Africi –“Juzno Africka Komisija Istine i Pomirenja”, komisija koja ce prionuti na pitanja istine, pomirenja i mira i rascistiti sa prosloscu, sadasnjoscu i buducnoscu. Ako se ne rascisti sa prosloscu kako treba i brzo moze se vratiti da uznemirava buducnost. Ako kultura odgoja postuje ljudska prava i uspostavljen zakon, tada zlocini u proslosti ne smeju biti sakriveni. Ti zlocini moraju biti suoceni u prvom redu da sprece da se proslost ponovi i sto je najvaznije da pomognu novom izgradjivanju zivota zrtava. Moje iskustvo u mom radu u bosni i Hercegovini je da zrtve generalno ne izrazavaju zelju za osvetom oni zele istinu na videlo tako da mogu u potpunosti da oproste i gde je moguce da prime odmazdu. Jako secanje na proslost moze kostati,vise kosta ne podsecanje na sve to, ako to moze doprineti izlecenju i pravom pomirenju. Kajanje i oprostenje Hriscansko razumevanje kajanja, oprostaja i oporavka je od fundamentalnog znacaja da usmeri nacionalnu svest kojoj je neophodno izlecenje zemlje, donosenje pravog mira i izgradjivanje savesne i demokratske kulture. Crkve zajedno sa svim drugim verskim zajednicama imaju neophodnu pastirsku ulogu, ulogu koja moze biti sastavni deo u tom radu istine i komisije pomirenja ostvarivanjem cilja – izlecenja nacije. Crkve su pozvane da daju svoj doprinos u omogucavanju izvrsiocima zlocina da priznaju svoja nedela i pomazuci im da postanu moralno odgovorni gradjani. Takodje crkve imaju posebnu odgovornost prema zrtvama pomazuci im da kazu svoje price i radeci tako rasciscavaju sa svojom dubokom povredjenoscu i gnevom. Izlecenje od srama i licnih i kolektivnih uspomena je tezak zadatak, ali to je fundamentalno za moralnu obnovu za sve zemlje bise Jugoslavije i centralna poruka Jevandjelja. U Novom Testamentu dve reci se najcesce koriste za oprastanje: “charidzomai” cin molitve i “aphesis” oslobodjenje od obaveza ili dugova. Obe reci su koriscene da opisu oporavljanje svih povezanosti i izlecenje zajednice to je bit prastanja u Novom Testamentu.Prast Prastanje nije privatni cin za ozdravljenje ili spasenje onoga sto prasta, nego delo ciji cilj je ponovo zadobiti druge (Matej 18:15). Ova nova vizija oprastanja koja nam je data je niti vertikalni niti horizontalni model, pre je to kruzni proces prastanja i da bude oprosteno. To je upravo kruzni proces jer je i krug oko krsta simbol Boga koji prasta ostvaren u ljudskom bolu i patnji – da mi dajemo i primamo oprostenje. Prastanje, mir, pomirenje, istina: to su reci koje bi trebale biti centralne za buducnost zemalja bivse Jugoslavije. Hriscani u tim zemljama moraju osloboditi sebe od racizma, nacionalizma i lazi proslosti i raditi samo za bolje sutra uz pomoc Princa Mira! ******* Nada I vidjeh grad sveti Jeruzalem nov, gdje silazi od Boga s neba pripravljen kao nevesta ukrasena muzu svojem. I cu glas veliki s neba gde govori: evo skinije bozje medju ljudima i zivjece s njima i oni ce biti narod njegov i sam Bog bice s njima, Bog njihov. I Bog ce otrti svaku suzu od ociju njegovih i smrti nece biti vise, ni placa, ni vike, ni bolesti nece biti vise jeer prvo prodje (Otkrivenje 21) Nikad komentatori Biblije nisu objasnili kao sto je Pablo Richard objasnio da ce se novi Jerusalim spustiti s neba nije tako dalek dogadjaj u buducnosti koji ce se desiti posle kraja sveta kao sto mi znamo. Pre ce biti da ta vizija ilustruje da je to vreme kad smo mi na kraju nasih snaga. Bog ce nam ponuditi put da izaberemo, sa neba, tj. od Boga ce doci grad koji je otvoren za sve i gde ce svi ljudi moci da zive u miru. Zbog svega toga je knjiga Otkrivenja, knjiga oduprianja i nade za nas danas. Gde neznanje i ravnodusnost prekidaju zajednicki zivot, ti zraci svojom svetloscu, O Gospode ljubavi. Gde su nepravda i ugnjetavanje upropastili hrabrost ljudi, zraci svojom svetloscu, O Boze koji oslobadjas. Gde sumnja i mrznja, konflikt i rat stavljaju u pitanje tvoju dobrotu, zraci svojom svetloscu, O Boze mira. Veciti Boze, otvori oci narodima i ljudima, da mogu da hodaju u svetlosti tvoje ljubavi, oslobodi narode i ljude od neznanja i tvrdoglavosti, da mogu piti sa izvora tvoje dobrote. Bog nade moze nas ispuniti sa radoscu i mirom u veri, tako da mozemo biti puni nade uz pomoc snage Svetog Duha. ******* Ucesnici seminara MARIJANA AJZENKOL je generalna sekretarica “Inter-religiious Center” (Medju religijski Centar) u Beogradu. Teznja tog Centra je da dovede vodje razlicitih verskih zajednica zajedno na dijalog i da izgrade srodne veze. Ona je clan Katolicke crkve. MIRCO ANDREEV je pastor “Evangelical (Pentecostal) Church” (Evangelijske –Pentekostalne- Crkve u skopju. Radio je i pomagao organizaciju AGAPE, od 1990. Godine, te sluzi potrebama ljudi na Kosovu i Makedoniji. ANTHEA BETHGE je savetnik crkvenih grupa i institucija u razvijanju inicijative za pobedu nad nasiljem. Ona je clan “Rhineland United Church” i aktivna je u obucavanju nenasilja i mirotvornih projekata u Hrvatskoj i Bosni. ALEKSANDAR BIRVIS je pastor baptisticke crkve i bivsi predavac na Teoloskom Evangelistickom fakultetu u Osijeku i Pravoslavnoj Bogosloviji u Beogradu. Predsednik je Baptisticke crkve u Jugoslaviji i akademski dekan Teoloskog fakulteta u Novom Sadu u Srbiji. Takodje je duhovni savetnik za humanitarnu organizaciju ‘Bread of Life” (Hleb Zivota) i osnivac Jugoslovenskog “Yugoslav Association for Religious Freedom”(Udruzenja za Religijsku Slobodu). DUSKA BOROVAC-KNABE radi kao instruktor za delo nenasilja. Ukljucena je u seminare koji su utemeljeni za razvitak radnika i osoba povezanih u sluzbu gradjanskog mira na Balkanu. Radila je sa “Deutsches Mennonitisches Friedenskomitee”(Nemacki Mennonite Mirovni Komitet), “Balkan Peace Team”, “Arbeitsgemeinschaft for Entwicklungshilfe” (Udruzenje za organizovanu pomoc); Pax Christi –German Section” (Pax Hriscansko Nemacka Grupa) u Zenici – Bosna i Hercegovina; i “Forum Ziviler Friedensdienst”(Gradjanski Mirovni Forum). Duska je Baptista sa ehumanskom familijom, svojim ubedjenjem i u praksi. JOE CAMPBELL radi za “The Mediation Network” (Mrezu Posredovanja) u Severnoj Irskoj, koja je osnovana u Belfastu. “Mediation Network” (Mreza Posredovanja) je ukljucena u sirok delokrug pokusaja posredovanja u podrsci mira u severnoj Irskoj, ukljucujuci i rad sa politicarima, opstinskim organizacijama, javnim organizacijama, osiguranjima i takodje crkvama. Clanovi “Mediation Network” (Mreze posredovanja) veruju da to possredovanje treba da bude objavljeno u tri glavna nacina u Severnoj Irskoj: kao metod intervencije kod konflikata, kao sredstvo za pozitivne drustvene promene i kao nacin zivota zvakog gradjanina. Joe je clan Presbeterijanske Crkve. HANS JAKOB GALLE bio je aktivan u mirotvornom radu od 1986. Godine kada je organizovana Prva Evropska Mirovna Crkvena Skupstina od strane crkve i Mirovne organizacije. Radeci za skupstinu bio je ukljucen u “Weierhof Mennonite Church peace group” (Weierhof Mennonite crkvenu grupu) i bio clan “Deutsches Mennonitisches Friedenskomitee” (DMFK Nemacki Minnonite Mirovni komitet). Hans Jakob posetio je Balkansku regiju nekoliko puta od 1993. Godine kao rezultat “DMFK” napora da podrze ljude koji pate zbog rata u Hrvatskog i Bosni. SYLVIE GUDIN POUPAERT je radila kao Crkveni i Mirovno Francophone regionalni koordinator od 1996. Godine. Takodje je sada zaposlena kao prevodioc i novinar u “Mennonite World Conference” (Mennonite Svetska Konferencija). Kroz “Mennonite Central Commitee (MCC)” (Mennonite Centralni Komitet) stekla je iskustvo u radu u “Victim Offender Reconciliation Program (VORP) (Program Pomirenja Krivaca i Zrtava) u Sjedinjenim Americkim Drzavama, i kasnije je radila kao administrativni asistent u “MCC Peace and Inter-church Relations Department” (Mennonite Centralni Komitet – odeljenje Mirovnih i Inter Crkvenih odnosa) u Strasbourg-u u Francuskoj. Sylvie je clan Mennonite Crkve. JANKO JEKIC je osnivac Hriscansko humanitarnog udruzenja “Bread of Life” (Hleb Zivota) i trenutno radi u njihovom upravnom odboru. Otkako je udruzenje “Bread of Life”(Hleb Zivota) osnovano 1992. Godine ukljuceno je u pruzanju pomoci organizovanog rada ka ozdravljenju ljudima koji se vracaju u Hrvatsku. Nada se da ce kroz taj rad doprineti izgradjivanju dobrih odnosa izmedju Srba i Hrvata u toj oblasti u Hrvatskoj. Janko je iz Beograda i potice iz Baptistickog zaledja. SISTER IRMTRAUD 9KAMPFFMEYER) je Luteranka i clan “Communaut de Grandchamp”, ehumanska zajednica sa clanovima razlicitih Reformatorskih crkava, razlicitih zemalja i kultura. Zajednica zivi zivot razmisaljanja podstaknuta manastirskom tradicijom, gde gostoprimstvo –koje je prisutno u drustvu i rad za pravdu, mir i stvaranje postenja su glavna bit zajednice. Kroz molitvu i gostoprimstvo, zajednica podrzava nekoliko ljudi koji su obavezali svoje zivote da rade za mir. Clanovi “Grandchamp”-a veruju da rad omirenja u svakom od njih i medju njima ima efekat koji se pruza i izvan zajednice. HARKY KLINEFELTER je trener nenasilja koji je vodio i vodi seminare na raznim lokacijama ukljucujuci Bosnu, Hrvatsku i Holandiju. Radio je zajedno sa Martin Luther King Jr. i Rukovodstvom Juzno Hriscanske konferencije pre dolaska u Holandiju 1972. Godine. Harky je bio pastor “Zeist Mennonite Church” (Zeist Mennonite Crkve) pet godina i bio je kosultant “Balkan Peace Team” (Balkanski Mirovni Tim) sve dok se nisu razisli pocetkom 2001. godine. WOLFGANG KRAUSS je clan internacionalne zajednice “Hausgemeinschaft Bammental” i radi za “Deutsches Mennonitisches Friedenskomitee” (DMFK – Nemacki Mennonite Mirovni Komitet). Od 1992. – 1999. Godine DMFK upravljao je kucom mira i obnovom projekata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Danas DMFK odrzava kontakte sa crkvama i mirovnim projektima na Balkanskom regionu. MERITA KULI je sluzbenik za vezu sa “Catholic Relief Services/Caritas” (Katolicku sluzbu ozdravljenja / Karitas) u Skopju. “Catholic Relief Services” (CRS) (Katolicka Sluzba Ozdravljenja) je zvanicna prekomorska agencija ozdravljenja i razvitka u Katolickoj zajednici u Sjedinjenim Americkim Drzavama i posvecena je da pomaze svim ljludima kojima je to potrebno bez obzira na etnicku ili religijsku pozadinu. “CRS” (Katolicka Sluzba Ozdravljenja) njena misija je da pomaze kod dijaloga izmedju clanova razlicitih religijskih i etnickih grupa kroz programe daljnjeg gradjanskog obrazovanja, unapredjuje ekonomski razvoj i da daje podrsku za lokalne “NGO” (Ne Vladine Organizacije). Za vreme 2000. Godine “CRS” (Katolicka Sluzba Ozdravljenja) pocela je sa razvojem novog programa nazvanim “Justice and Peace” (Pravda i mir) sa ciljem da unapredi medju religijske inicijative i medju etnicku kooperaciju i istrazivanje mogucnosti za resavanje konflikta nenasilja. VESNA LIERMANN radi za “Center for Peace, Nonviolence and Human Rights” (centar za Mir, Nenasilje i Ljudska Prava) u Osijeku. Centar ima razvijen projekat nazvan: “Inter-religious Cooperation in Peacebuilding” (Medju religijska kooperacija u Mirovnoj zgradi) koji ukljucuje crkve i Hriscane u mirovni rad. Delatnost Projekta ukljucuje transformaciju vezbe resavanja konflikata nenasilja, radionice za zene Hriscanskog nenasilja, mirovne molitve, sastanci sa temama povezanim sa elementima mira i praksom razlicih crkvenih tradicija i koncerti duhovne muzike za vreme tradicionalnog “Culture of peace festival” (Kultura festivala Mira) u Hrvatskoj. GORDON MATTHEWS je aktivan clan “German Yearly Meeting of the Religious Society of Friends” (Quakers) (Nemackog Godisnjeg Sastanka Religijskog Drustva i Prijatelja – Kvekeri) i njihovog “Peace Committee” (Mirovnog Komiteta), “Laurentiuskonvent”; “Oekumenischer Dienst im Konzili-aren Prozess” (Ehumanicka Sluzba), i “German branch of the International Fellowship of Reconciliation” (Nemacka Grana Internacionalne Zajednice Pomirenja). On pripada “Laufdorf group of the Laurentiuskonvent” (Laufdorf grupi). Nedavno je proveo vise od nedelju dana posecujuci grupe i projekte u Bosni, Jugoslaviji i Hrvatskoj u ime “Qu-ker-Hilfe” mirovna i usluzna agencija “Quakers” (Kvekera) iz Nemacke i Austrije. ROEL MEIHUIZEN je Mennonite i predsednik “Dutch Mennonite Working Group for the Former Yougoslavia” (Holandski Mennonite Radna grupa za bivsu Jugoslaviju). Radnu Grupu su formirali “Dutch Mennonite peace, relief and mission committees” (Holandski Mennontie komitet za mir, ozdravljenje i misiju) koji je aktivan u radu humanitarne pomoci na Balkanu skoro jednu deceniju. Grupa je radila zajedno sa “Mi za Mir” udruzenjem Jugoslovena u izganstvu, “Mennonitisches Hilfswerk Deutschland” (Nemacko Mennonite udruzenje za ozdravljenje) i od nedavno “Bread of Life” (Hleb zivota) narocito u Prijedoru u Bosni. BUKURIJE NIKOL je pastor Evangelisticke crkve u Peci na Kosovu nazvanom “Fellowship of Jesus” (Bashkesia E Jezusit) (Drustvo Isusa bez veroispovesti). Crkva je osnovana pre sedam godina i njihovo posredovanje i aktivnosti ukljucuju osnivanje crkve u drugom gradu, besplatna medicinska klinika, sirotiste i kursevi Engleskog jezika. Verski skup je u pocetnom stadijumu otvaranja Hriscanske radio stanice. “Fellowship of Jesus” (Drustvo Isusa) – mirovni radutemeljen je na sirenju dobrih vesti Isusa Hrista. FATHER STOJADIN PAVLOVIC je svestenik Srpske Pravoslavne Crkve i clan je odbora direktora “Inter-religious Center” (Medju religijski centar) u Beogradu. STOJAN PETROVSKI je pastor evangelisticke crkve u Kumanovu i generalni sekretar “Evangelical Pentecostal Church” (Evangelisticke Pentakostalne crkve) u Makedoniji. Aktivan je u humanitarnoj pomoci ljudima razlicite etnicke pozadine. MANDA PRISING vodi organizaciju “Ravangrad” u Somboru od 1996. Godine. Radila je sa decom , mladima i odraslima u ponovnoj izgradnji gradskog drustva i nanovo uspostavljanje mira kroz radionice, drustvene i humanitarne projekte i aktivnosti, sastanci na bazi etnicke povezanosti, oslobodjenje i ponasanje u vezi krivice i odgovornosti s obzirom na proslost. 1992. Godine zajedno sa svojom familijom i nekoliconom prijatelja, Manda je osnovala “Somborsku Mirovnu Grupu” bazirajuci se u pocetku na olaksavanju komunikacije izmedju tih koji su odvojeni zbog rata i organizovanje seminara za resavanje konflikata nenasilja za lokalne, regionalne i nacionalne grupe. MARIE-NO*LLE VON DER RECKE je generalni sekretar Crkve i Mira i bila je ranije predsednik udruzenja sest godina. Predavala je casove Biblije i Etike osam godina u bivsoj Evropskoj Mennonite Biblijskoj Skoli. Marie-no*lle je Mennonite teolog i clan “Laurentiuskonvent”. OLAF RUHL je rukopolozeni pastor u glavnoj Protestantskoj crkvi u Nemackoj. On je sada aktivan u vodjenju sluzbe bogosluzenja i bavi se prevodjenjem i dodatnim radom na internacionalnim crkvenim konferencijama. Olaf je udruzeni clan “Iona Community” BRANKA SRNEC zajedno sa drugim Baptistima osnovala je uduzenje “Tabita” 1992. Godine. Organizacija osigurava duhovnu psiholosku i materijalnu pomoc izbeglicama. U dodatku u humanitarnoj pomoci, radnici u “Tabita” se bore da pomognu pojedincima i familijama da razviju zelju za opstankom, integracijom te da se rascisti sa prosloscu i da se gleda u buducnost. GUDRUN TAPPE – FREITAG je clan Baptisticke mirovne grupe “Initiative Schalom” (Pocetni Salom). Njena prva poseta na Balkanski region bila je u Mirovnom centru u Osijeku 1992. Godine u vezi sa “Oekumenischer Dienst”(Ehumanska Sluzba). Od tada je razvila kontakte u razlicitim podrucjima u tom regionu. 1997. Godine Gudrun je provela godinu dana u Novom Sadu radeci u kooperaciji sa “Tabita”. JASMINA TOSIC je ko-direktor “Bread of Life” (Hleb Zivota) u Beogradu i clan je Baptisticke Crkve. Trenutno “Bread of Life” (Hleb Zivota) je suocen sa izazovom pripremanja prlaza od hitnog izlecenja i osnovnog programa opstanka do programa koji podstice razvoj i nudi ljudima mogucnost rehabilitacije i obnovu njihovih zivota i pronalazenje izlaza za njihovu buducnost. TOM VINCENT je upravitelj programa sa “Catholic Relief Services”(CRS) (Katolicka sluzba ozdravljenja) u Makedoniji. “CRS” u Makedoniji pokazuje na trenutnu krizu sa humanitarnom pomoci za raseljene osobe unutar zemlje i istrazivanjem mogucih projekata za razvoj zajednica. Tom je iz sjedinjenih Americkih Drzava i radio je na podrucju Indije pre nego sto je dosao na Balkanski region. ZVONIMIR VOJTULEK je pastor Metodisticke crkve i radi na gradjenju mira, pomirenju, humanitarnom i crkvenom sirenju u Bosni i Hercegovini za “United Methodist Church” (Ujedinjenu Metodisticku crkvu). Za vreme dok je ziveo u Norveskoj i studirao teologiju, Zvonimir je organizovao i licno isporucio trideset i cetiri brodskih tovara pomoci za Mostar za vreme rata. ******* Crkva i Mir zeleli bi da zahvale svim individualnim darodavcima i zdruzenim sponzorima ovog seminara za njihovu pomoc: Aktionsgemeinschaft Dienst for den Frieden, Deutsches Mennonitisches Friedenskomitee, Dutch Mennonite Working Group for the Former Yugoslavia, Evangelische Kirche in Deutschland, Evangelische Kirche im Rheinland, Historic Peace Churches/Fellowship of Reconciliation Consultative Committee, Initiative Schakim, Mennonite Central Committee Europe, Stichting Stuw-Kracht 10, The Threshold Foundation.
Rad na pomirenju u podeljenom drustvu
Dokumentacija sa seminara sa Hriscanskim mirotvorcima sa Balkana.