Christian Hohmann, Uvod Fernando Enns

Sadrzaj:
Umesto uvoda
Uvod: Istina ce te osloboditi - Fernando Enns
Istiniti nalaz: staza do pomirenja?
1. Na raskrscima: Juzna Afrika izmedju zemlje vanrednog stanja i novog politickog pocetka
2. Juzna Afrika u senci njene uzasne proslosti
3. Istina i komisija pomirenja: Kompromis kao resenje
4. Granice pomirenja: Problem amnestije
5. Da li komisija pomirenja postize cilj?
6. Preduslov za proces pomirenja

Beleske
Autor
Teologija i Mirovni niz

******

Umesto uvoda

U njihovoj knjizi Der Traum vom Regenbogen (San duge), Karin Chubb i Lutz van Dijk pod organizacijom "Istina i Komisija pomirenja" (TRC) sakupili su izjave od dece i mladih.Bezbroj dece i mladih strasno su patili pod rezimom apartheida, aktivan je bio pokret otpora, zbog kojeg su bili hapseni i muceni. Stotine hiljada pati danas od posledica zbog njihovog izgubljenog detinjstva, pate zbog njihovih stresnih iskustava, gubitak prijatelja i clanova familije. Razlicita iskustva nasilja i posledice kao iskustva nasilja gospodina Riefaat Hattas i Gilian Schermbrucker su na pocetku ove knjige. 1

Riefat Hattas, se rodio 1968. u Cape Town, ucestvovao kao mladic u skolskom bojkotu u Mnenberg, takozvana - obojen- deo grada Cape Town-a. U njegovoj ranijoj izjavi TRC-u dao je sledece izvestaje:

- Iako mnogi nikada nisu doziveli psiholoski stres i traumu mi smo bili deo toga. Mnogi prijatelji su morali da se kriju, drugi su bili u bekstvu daleko od svojih voljenih i prijatelja. Ali vecina od nas koji smo ostali nastavili smo da se borimo za slobodu. Za te prijatelje koje je trazila tajna policija to je bio pocetak nocne more, nocne more koje su bile tako uzasne da je to pretilo da unisti nase zivote. Nikada nismo mogli da zamislimo da cemo od 15, 16, 17 i 18 godina morati bezati od policije odlazeci na sigurna mesta jer nas je policija svuda trazila. Poceli smo da ludimo od pomisli da mozemo biti uhvaceni, maltretirani, osakaceni ili ubijeni od strane tajne policije. Mi nismo nikada bili sigurni da li cemo ikada videti svoje roditelje, bracu i sestre ponovo. Jedna stvar je bila sigurna mi nismo vise bili tinejdzeri. Imali smo izmedju 10 i 15 godina.

Mnogi od nas su bili uhapseni. U zatvorima smo bili saslusavani, maltretirani, nasilno i stalno muceni. Posle tih strasnih iskustava mi smo patili od strasnih nervnih napetosti, svi smo bili nervno rastrojeni. Nismo mogli da nastavimo skolovanje kao normalni ucenici. Nasi zivoti bili su unisteni.Da su tamo samo bili ljudi koji bi mogli da nam pomognu u nasim patnjama. 1

2. jula 1993. u dvadesetoj godini Gilian Schermbrucker, rodjena1973. u Zimbabwe-u bio je ozbiljno povredjen od Azanian-ske Armije (APLA) u napadu na crkvu St. James u Cape Town-u. Nekoliko godina kasnije, ona je posetila jednog zlocinca, Gcinikhaya Makoma u Pollsmoor-skom zatvoru u Cape Town-u i posle tog sastanka izjavila:

- Mislim da je to takodje tesko i za njega. To je bio prvi put da je imao kontakt sa nekim od zrtava. Da bude suocen sa ucinjenim i poveze sve to na neki nacin. - To je sigurno bilo tesko. Nisam ocekivala od njega da se odjednom pokaje i zazali. Ja ne zelim da to zvuci previse pobozno ali moja zelja za Makoma je da on pronadje mir sa Bogom. Oprostenje koje mu ja nudim je beznacajno. Ja ne zelilm da on pati ili da bude povredjen na neki drugi nacin zbog pocinjenog. Kada sam napustala zatvor pozelela sam da imam kljuc i da mu mogu reci: "Idi i zivi, zivi u potpunosti, napravi nesto od svog zivota! Sada cini dobre stvari......" ja mislim da bi on to uradio.

Christian Hohmann

Prevod s Nemackog preveo Terri Miller

Beleske:

1. Der Traum von Renebogen (San Duge) Karin Chubb i Lutz van Dijk, Hamburg 1999.

2. Istina i Komisija Pomirenja, Youth earings,22. maj 1997.

3. Chubb i van Dijk strana 168

******

I istina ce te osloboditi

Pogled na ehumansku zajednicu. Desetogodisnjica pobede nad nasiljem,

Fernando Enns

U pogledu Juzne Afrike isti ili slicni razvoji su zauzeli mesta cak ponekad i u vise nego ekstremnim ponasanjima -, ali tamo je tesko bilo predstaviti drugi kontekst gde su imenovani problemi predstavljeni javnosti kao moda. Juzno Africki predstavnici razumeju kako da ostanu u dijalogu sa ljudima u drugim kontekstima u nameri da slede svoju vlastitu stazu ciste rase. Kao sto su mnogi ljudi svesni da je Juzna Afrika u pocetnom polozaju Mahatma Gandhi-jevog otpora i neposlusnosti. Kroz svetsko vece crkvenih programa rasisticke borbe otpora protiv ugnjetavanja i odbrane slobode zauzimaju posebno mesto ali privlace i kriticizam. Kao sto je Nelson Mendela primetio - pominjanje njegovog imena dovelo ih je u opasnost od gneva vlasti. Vreme pocetnog oblikovanja kasnog apartheida izvrsuje se kroz Istinu i Komisiju Pomirenja (TRC) i u isto vreme podstice na rezultat prekomernog nasilja u programu koji vodi ka odluci skupstine svetskog veca crkava u Harare-u 1998. nazvanim Desetogodisnjica prekomernog nasilja (2001. - 2010.), to ilustruje jos uvek zatvorenost Juzne Afrike ka ehumanskom svetskom pokretu. U stalnom porastu nasilja novi izazovi bice prvi i glavni u osiguravanju ehumanske pravde i snage demokratije danas gledano u svetu.

Ehumanski pokret Juzne Afrike ima tekst zahvalnosti za mnoga kriticka vidjenja. Kao celina ehumanske familije koja je uvek igrala presudnu ulogu u dogadjajima Juzne Afrike. Za vreme diskusije a s obzirom na program borbe protiv rasizma, postavlja se pitanje da li ja dolazim kao mirovno orjentisan, tradicionalnog crkvenog mira ciji su poceci obuhvatili slozena pitanja i zavrsetak unutrasnjih odnosa izmedju nasilja i pravde. A tada vise nije bilo moguce govoriti sa ljudima koji su bili zbog svoje etnicke pripadnosti zrtve nasilja silovanja i ugnjetavanja. Pridavanje vaznosti moralnom superiornom ponasanju Isusa, zahteva od njih potpuno odbijanje upotrebe nasilja. U Juznoj Africi naucio sam da ponavljajuci pakost za moje verovanje predstavlja da svaku situaciju treba proceniti samu za sebe, sto znaci svaka zrtva mora biti pazljivo saslusana, ne suditi ili osuditi na osnovu uverenja sa neke udaljenosti. Svedoci nenasilja i spremnost ka pomirenju sa hriscanima koji prkose okolnostima i svi su oni iskusili istinu tih verovanja, koja postaju sve vise upecatljiva i ohrabrujuca.

Sa tog gledista to je vredan trenutak da se ispita bolji politicki proces pomirenja u vrlo kratkom vremenu nakon apartheida i da se pregledaju individualni koraci tog procesa na kojem TRC (Istina i Komisija Pomirenja) imala odlucujuci uticaj. To nemora biti sustina koja ce nas voditi da verujemo u preobrazaj slike zadovoljnog sveta koji nije povezan sa realnoscu. Juzno Africki prijatelji zbog svoje opreznosti su protiv toga. Nedavno je jedan Juzno Africki brat izjavio: "Sve stvarno postaje vrlo sumnjivo kada ja znam da neki od Steve Biko-vih ubica setaju nekaznjeni. Kako ja mogu pricati o pomirenju kada pogledamo da dve trecine svih Juzno Afrikanaca veruju u najgore rasne odnose, radije nego da prihvate da ih TRC vodi ka pomirenju." Koja vrsta istine? Nasilje nastavlja da raste. Danas Juzna Afrika ima najvecu stopu silovanja na svetu. Ne, tamo nemoze biti jednostrano ispitivanje u procesu pomirenja koja se trenutno igra sa situacijom, tamo moraju biti resene teskoce. Neresena pitanja procesa pomirenja, pitanja koja ostaju da prkose svim ohrabrujucim pokusajima Juzno Africkog dela ehumanskog pokreta. Kakva je povezanost izmedju Istine i Pomirenja, izmedju pravde i slobode?

Sledeci tekst nam predstavlja doprinos objasnjenju tog procesa: razumevanje i TRC (Istina i Komisija Pomirenja) to je model visokih izazova pomirenja, da se nastavi inicijativa i zelja za ehumanskim ucenjem. Taj prospekt je doprineo rasprostranjivanju svetske ehumanske zajednice i kao takav ispunjava cilj i radne metode koje sacinjavaju kulturu mira sa nadolazecom desetogodisnjicom prekomernog nasilja u zelji da se taj problem resi. Desetogodisnjica prekomernog nasilja moze da osigura tribinu da se razmene pruce i iskustva, da se razviju odnosi i nesto nauci jedni od drugih. Ljudi sirom sveta cekaju sa nestrpljenjem Hriscane da postanu kao sto smo mi: Bozja deca zdruzena u ljubavi, miru, pravdi i pomirenju (poruka WCC Centralnog Komiteta, 1999.).

Prevod sa nemackog: Terri Miller

Beleske:

1. Pogledati Mandelinu adresu WCC 8th Skupstina u Harare-u 1998. Mendela je nastavio: Vasa (WCC) podrska je primer u konkretnom doprinosu koje je religija ucinila za nasu slobodu. Jubile, (Izvestaj sa osme skupstine svetskog veca crkava u Harare-u, Zimbabwe) broj 9, 14. Decembar 1998. godine.

2. Pogledatai Fischer Weltalmanach 2000. strana 758

******

Istiniti nalaz: Staza ka pomirenju?

Pogled na rad o Juznoj Africkoj Istini i Komisiji Pomirenja - Doprinos desetogodisnjici prekomernog nasilja (2001. - 2010.)

Christian Hohmann

29. Oktobra 1998. Nadbiskup Desmond Tutu je predao privremenu verziju zavrsnog izvestaja "Istina i Komisija Pomirenja" predsedniku Nelsonu Mandeli. Tri godine ova komisija borila se oko istrazivanja bezbrojnih krsenja ljudskih prava za vreme apartheida, otkriva njihovu pozadinu i donosi na svetlo istinu o torturi i ubistvima. Cilj tih istinitih nalaza bio je pokusaj da se pokrene proces pomirenja ka doprinosu premoscavanja duboke podele u Juzno Africkom drustvu i unapredjenje nacionalne zajednice. Siguran i castoljubiv pokusaj u svetlosti podrucja zlocina pocinjenih za vreme apartheida i koriscenje metode bez prethodnih odluka sveta. Jos uvek je prerano da se sudi da li komisijska pitanja "Osposobljava pomirenje kroz proces uspesnog istinitog nalaza" da je bio uspesan. Iako smo pokusavali da pratimo razvoj Komisije "Istina i Komisija Pomirenja" (TRC), taj razvoj upucuje pitanja procene iskustava Komisije i da li ih moze primeniti u drugim situacijama. Da li procena "Istina i Komisija Pomirenja" moze da posluzi kao model zemljama koje takodje imaju prilicno mucnu proslost.

U najmanjoj nameri da kazne podrucje krsenja ljudskih prava u to vreme i politicku pozadinu u vreme apartheida, prvi deo tog dokumenta opisuje drustveno politicku situaciju u prethodnom periodu TRC-a. Drugi deo istrazuje pitanja kako odgovornost zlocina apartheida je bila podeljena za vreme faze radikalnih politickih promena koje su pratile prve demokratske izbore u aprilu 1994. godine. Namena i osnovni uslov TRC-a (Istina i Komisija Pomirenja) su teme treceg dela, a pitanje amnestije je u cetvrtom delu. Konacno peti deo pokazuje proces trogodisnje duge Komisije i duznosti tog procesa. Prateci poslovi su izazovi za crkve i religiozne zajednice narocito na podrucju teologije i pastoralnog savetovanja. Poslednji deo sadrzi ideju koja se bazira na iskustvima TRC-a sa pastoralnog i teoloskog gledista.

Situacija u Juznoj Africi se dramaticno pogorsava krajem 80-ih godina. Otpor prema rezimu apartheida je doziveo ekstremni poraz, vecina juznoafrikanaca crne populacije je dozivela poraz od strane vladajuceg rezima koji realno nisu moglli ocekivati i predvideti buducnost. Vlada je pokusavala sa novim i jos brutalnijim metodama da spreci pokret otpora i da razjedini crnu juzno africku populaciju na politicke stranke. Svetski priznata Juzna Afrika je spala na drzavu politicke izolacije. 1

Vise od 300 godina Juzna Afrika je bila pod diktaturom i apsolutnom vlascu bele manjine koju su sacinjavali evropski emigranti i njihovi potomci. Ta bela manjina se dugo borila da osigura vlast - politicko vodstvo i pristup Juzno Africkim ekonomskim i materijalnim bogatstvima a to je sve kostalo Juzno Africku vecinu.Politicki sistem je zahtevao ispunjenje odvajanje rasa ili apartheida.

Ta ideja je bila vrlo razvijena i ispunjavala se kroz holandske i nemacke naseljenike koji su govorili africkim jezikom i od engleske kolonijalne vlasti. Krajem 19. veka i pocetkom 20. narocito sa rastom vladine nacionalne partije 1948. godine ideologija apartheida je bila prisiljena da poveca broj rasnih podela u zakonu. Uprkos broju protesta 1960. godine od razlicitih opozicionih partija ukljucujuci i Africki Nacionalni Kongres osnovan 1912. god., bela manjina je verovala da moze da sacuva svoju dominaciju u Juznoj Africi zauvek.

Od 1948. godine zvanicna politika apartheida je primila opravdanje pred javnoscu Holadske Reformatorske crkve ciji ministri su smatrali da je sistem odredjen od Boga. Engleska crkva je kritikovala apartheid ali jos uvek im je tolerisala veci deo, kao sto i beli clanovi te crkve nisu imali nameru da odustanu od privilegije sistema.

Krajem 1940. godine sistem apartheida je pokazao svoju najgoru stranu sa masakrom u Sharpeville-u 1963. godine, i krvavo ugusenje pobune u skoli Soweto 1976. godine nagovestava polako siguran kraj rasne podeljenosti drzave u tom podrucju. Ostala dozvoljena prava crnog Juzno Africkog stanovnistva bila su drasticno ukinuta. Milioni njih bili su prinudjeni da se rasele u rezervate. Mnogi od tih nazvanih "rodjena zemlja" (homelands) su bili smesteni na neplodne i periferijalne regione Juzne Afrike. U toku ponovljenih obaveznih raseljavanja ti rezervati su postali prenaseljeni i do tog stepena nedovoljni za osnovno prezivljavanje ljudi koji su bili transportovani tamo. Roditelji bez ostalih clanova familija bili su silom vracani u urbane sredine kao nedovoljno placani radnici, sluskinje u ovisnosti da zarade minimalne plate da pomognu svojoj familiji. Vecina tih ljudi je morala da zivi u getu za crnce - Juzno Africke takozvane gradske ovce (townships) smesteni u predgradjima urbanih sredina.

Apartheid je obezbedjivao apsolutnu dominaciju belaca u ekonomskom pogledu zahteva obimne rezerve jeftine crnacke radne snage. Apartheid je imao za rezultat posebnu rasnu ideologiju i bio je jedan od najbrutalnijih realizacija kapitalistickog ekonomskog sistema.

Taj sistem je bio bez ikakve moralne obaveze da osigura minimalni socijalni standard crnaca, nasuprot interesa bele manjine. Protivnici sistema apartheida su bili proglaseni komunistima i proganjani sa neverovatnom zestinom. Tada vrednost ljudskog zivota opala je drasticno sa podupiranjem sracunate reakcije ugnjetavane Juzno Africke populacije. Tragicni dobro poznati primer tog fenomena bio je primer "ogrlica" (necklacings), odvratan metod ubijanja sumnjivih osoba koje su bile prijavljene policiji i tajnim sluzbama apartheida, omotavajuci natopljenu zavesu benzinom oko vrata zrtve nakon cega su ih palili.

1985. godine otpor prema sistemu apartheida je naglo porastao. Od tog vremena drzava vanrednog stanja je nametala propise sto je znacilo da tajna policija ima slobodu da uhapsi ili ubije smesta bilo koju osobu koja je imalo sumnjiva ili se protivi vladi. Hiljade ljudi je umrlo i hiljade dece i tinejdzera su se nasli u skoro prepunjenim i strasnim Juzno Africkim zatvorima.

U tom vremenu Juzna Afrika nije bila samo pod vodstvom vlade pre je bila pod vodstvom tajne policije, koja je izgradila gustu mrezu svojih policijskih snaga i obavestajaca u citavoj zemlji koja je bila pod komandom Juzno Africkog predsednika Pieter Willem Botha. 1988. godine za vreme sastanka tajnog nacionalnog veca ni manje ni vise predsednik Botha licno je naredio bombardovanje Khotso House, glavni ured Juzno Africkog veca crkava u to vreme. Botha je zeleo da zastrasi i utisa vodstvo Juzno Africkog veca crkava koji su rukovodili velikim brojem kontakata i unutar i van zemlje, sto je predstavilo javnosti zlocine Juzno Africke vlade, a sve to je dovelo do sankcija u Juznoj Africi 1985. godine. 4

Sa promenom predsednickog vodstva proces refome poceo je 1989. godine pod Frederik Willem de Klerk-om. Od pocetka taj proces cesto nije bio prikriven ali je doneo fundamentalne promene. Najvaznija odluka koja je bila ponistena zakonom apartheida pratila je ponovno uspostavljanje zabranjenih opozicionih partija i konacno oslobodjenje Nelson Mandel-e 11. februara 1990. godine. Iako se ubijanje nastavilo sve do prvih demokratskih izbora u maju 1994. godine, ubistva su bila predstavljena svetu kao "plemenski konflikti" medju Juzno Africkom populacijom. U stvari tamo je bilo sve vise znakova da su trece snage ,clanovi bezbedonosnog aparata, koji su unistavali proces reforme kroz planirane napade i masakre. De Klerk-ova uloga u tim dogadjajima ostala je prljava. 5

Jedan strasan dogadjaj desio se u Boipathong-u - masakr u junu 1992. godine. Ljudi koji su preziveli masakr, izjavili su kasnije da su belci bili medju maskiranim napadacima, a to je pokazivalo odnos bele i crne rase u procesu reforme. Ti ljudi su imali prividnu zastitu od vlade i nisu trebali da se boje sudskih procesa i kazni tog sistema. Uprkos brzoj identifikaciji napadaca Clive Derby-Lewis-a brzo je bio povucen iz javnosti nakon sokantnog ubistva aprila 1993. godine, generalnog sekretara Juzno Africke komunisticke partije (SACP) Chris Hani-a u to vreme jednog od naj uticajnijeg politicara posle Nelson Mandel-e ostalo je nerazjasnjeno.6

Odgovornost bezbrojnih neresenih zlocina i nepoznata sudbina nestalih, kritikuje vladu u pocecima stvaranja jedne nove Juzne Afrike u maju 1994. godine. Dusa Juzne Afrike je bila duboko ranjena, iako spremnost za pomirenje prvog crnog Juzno Africkog predsednika Nelson Mandel-e mogao je da sprovede samo nominalne promene. Uprkos Mandelinim ocitim pokusajima da zblizi razlicite grupe populacija u novoj Juznoj Africi proslost apartheida odrzala se kao smetnja blokirajuci buducnost zemlje. Dodatni pritisak otkrio se u detaljima intervjua sa clanovima bivseg aparata obezbedjenja koji su se nadali amnestiji posle njihovih pristanka na saradnju i prestanku cutanja.Oni su javno priznali svoja zverstva i zverstva svojih kolega, ali i da bi njihova izvinjenja ponovo ukazala na cinjenicu da je Juzna Afrika ranije bila drzava u ratu. Nadalje oni su verovali da mogu opstati samo braneci hriscanske vrednosti uprkos komunistickoj pretnji. Mnogi od njih su bili lojalni clanovi zajednica crkava belaca i jos uvek mogu biti sposobni da izvrse nezamisliva zverstva.

U toj situaciji pitanje je sta se podrazumeva pod pocetkom nacionalnog procesa ozdravljenja i pomirenja, jer te promene u mirnom procesu mogu uspeti jedino u dugom vremenskom periodu.7 Pitanje ima veliku hitnost kao i politicke promene, jer liste optuzenih i drugi dokumenti brzo nestanu ili su unisteni ka bi se onemogucilo koristenje tih dokumenata kao dokazi.

Neki ljudi su pokusali da rapidno zaborave na dogadjaje i njihovu ulogu u tim dogadjajima, bivse politicke vodje isto kao i oni koji su ubijali ili mucili protivnike apartheida ubijajuci komandose ili zatvorenike. Sudbina mnogih zrtava jos uvek je nerasciscena i zbog toga neizmirena pitanja: Ko je naredio zlocine?, Ko je izvrsavao zlocine? Slobodni politicki zatvorenici su se sukobljavali sa njihovim bivsim izvrsiocima lice u lice uglavnom u lokalnim sukobima. Na primer mnoge zrtve i zlocinci su bili clanovi lokalnih crkava ponekad cak i istih skupina, vrlo tesko iskustvo za obe strane. Kako je mogla jedna zajednica da dozvoli takav razvoj dogadjaja?

U toj situaciji da su bili pozvani na pomirenje u nameri da pokrenu sadasnje probleme, to bi bilo jeknako kao poreci zlocine kao da su ikad postojali, ostavimo proslost proslosti. Pozicija koju je izrekao Frederick Wiliem de Klerk nije mogla biti moto nove Afrike. De Klerk je bio prvi koji je napravio javno stajaliste za pomirenje, mada bez drzavnih neophodnih vaznosti u ime belaca i potrebe da podele svoju ekonomsku snagu sa crncima.

Kad je Mandela bio oslobodjen 1990. godine on je takodje pozivao na medjusobno pomirenje. Ali neko ko je proveo 27 godina u zatvoru, nije se svideo de Klerk-u a mogao je da da novo poverenje konceptu poverenja. Kao prvo Mandela je podrzao rasprostranjen koncept pomirenja u kome je kao i Klerk pre njega pozivao ljude da ostave proslost. Iako je bio rasprostranjen predosecaj unutar ANC, iako je stvar bila ubrzana tamo ne moze biti iskrenog pomirenja bez iznosenja dogadjaja iz proslosti. 8

To je dokazan slucaj i u ostalim politickim situacijama: Sta je nerascisceno, nedogovoreno i neizmireno nastavlja uzbudjenje ispod spoljasnossti i u najgorem mogucem cinu kao bombardovanje sa novim demokratskim drzavnim uspehom, mada u nameri da to zauzme mesto spremnosti suocenja sa prosloscu, ma kako ona teska bila.

3. Istina i Komisija Pomirenja, kompromis kao solucija 9dolazi ideja kroz Istinu i Komisiju Pomirenja Forum koji sacinjava iz proslosti i donosi svetlost i rasciscava stvari koje su ostale nerasciscene. Pronalazenje istine ostaje kao vodeca pozicija a ne kao kriminalno izvrsenje. Kao takvo bilo je jasno od pocetka da (TRC) nije bio u funkciji kao internacionalni sud. Pored toga nije bilo moguce niti je bio cilj (TRC-a) da bude instrument bilo kog tipa pravde pobednika. I umesto da (TRC) bude prvi pokusaj te vrste u zemlji, direktno prateci kraj tog rezima terora i duge krvave borbe za slobodu, sukobljava se sa muckom nacionalnom prosloscu koja je donela zajedno zrtve i krivce u proces pronalazenja istine.Taj proces je bio okruzen zlocinima pocinjenim za vreme apatrheida .

To je pozivalo ka prvoj spremnosti ka kompromisu: Naime gde razlika moze biti napravljena izmedju terora drzave i nasilja politickog otpora, pa je odluceno preduzeti pravedan sud prema nasilju proslosti bez pravljenja olaksice za zlocince - politicke simpatije -cak ni za clanove nove vladajuce partije (ANC), odluka koja moze biti razumljiva sa ljudskog gledista, teskom pobedom promene politike. Jos uvek poneki osecaju da TRC nije ucinio stvari laksim za njih sa tim balansnim cinom i prema pogledu na trajanje terora, protivnici apartheida za vreme borbe za slobodu su pocinili zlodela i zbog toga bili su ispitivani grubo i vise nego strogo od strane rezima apartheida. Na ovaj nacin od pocetka pojavljuje se pitanje u pogledu poredjenja izmedju drzavnog terora i cina nasilja otpora. Da li je bilo neophodno imenovati jednu skupinu kao uzrok a drugu razumeti kao posledicu, iako su u oba slucaja ljudi bili muceni i maltretirani?

Dalji kompromis je bio neophodan tako da je TRC je bila priznata kao zvanicna institucija mada i danas postoje grupe ljudi koje odbijaju da priznaju TRC . Taj kompromis je sadrzao mogucnost amnestije za zlocince iako su oni priznavali i pokusavali dokazati da su imali politicke motive za pocinjene zlocine.

Sa tog aspekta kajanje i priznavanje krivice neophodno je uskladjivanje sa stavovima hriscana i pomirenja bilo ignorisano. Istina je bila spremnost kao posledica kajanja i priznavanja krivice to bio posao pravosudja, narocito pravosudje ekonomije. To je bila cena koju morali platiti za mir zabelezio je Nadbiskup Desmond Tutu. Nije bilo druge alternative bez dogovora o amnestiji ne bi mogla postjati nova Juzna Afrika. Zemlja bi izgorela u plamenu...11 Dogovor o amnestiji stvorio je mogucnost dogovora sa Juzno Africkom prosloscu na nacionalnom nivou.

Tako je TRC predstavila dve namere cije psiholosko znacenje nije bilo za podcenjivanje:

- zrtvama je prvi put dat glas i povoljna prilika da objave javnosti patnje koje su prosli i trpeli u tisini sve do tog vremena, a za vreme apartheida to je moglo da bude opasno informisati javnost o takvim nepravdama.

- zlocinci su imali mogucnost da javno odgovaraju za svoja dela, pokazujuci kajanje i trazeci oprostenje. 11

Cinjenice takvog stava TRC je potrebna da bude nezavisna. U nastavku bilo je vazno za uspeh TRC da primi politicku podrsku demokratskih izbora Juzne Africke vlade. Tu je Juzna Afrika pokazala sasvim drugaciji razvoj nego susedna Namibija iako se borila sa teskom prosloscu. 12

Nista manje vazno je naci cestitu osobu koja ce predstavljati TRC dostojno ispred svih partija. Na kraju je samo jedna osoba dolazila u obzir: Anglikanski Nadbiskup i Nobelovac Desmond Tutu iz Cape Town-a Tutu nije bio samo hrabar da kritikuje bivsu vladu nego obe zajedo i njegov kostantni napor za pomirenje i dijalog. To je od njega nacinilo autoritarivnu licnost koja je verodostojna i napredna koja je trebala da predstavlja TRC u decembru 1995.

Originali TRC-a bili su predstavljani 18 meseci, za rukovodjenje potrebnih saslusanja hiljada clanova familije i uskladiti proces ogromnog broja zahteva za amnestiju. Na kraju TRC je izneo zavrsni izvestaj i podneo predsedniku Mendeli. Ma kako zakljucak TRC-a bio odlagan, krajem oktobra 1998. godine TRC je mogao da izda pet svezaka privremenog zavrsnog izvestaja sacinjene na oko 2000 stranica koje su predate predsedniku Mandeli. Procesi o amnestiji zahtevali su da se produze do 1999. godine. Izvestaj za Amnesty Commitee bio je zavrsen sredinom 2000-te. Samo kada se proces zavrsi moze se kompletirati zavrsna verzija TRC izvestaja i kao takvi iskoriste za javno publikovanje.

7000 ljudi do sada su podneli zahtev za amnestiju. Od tog broja 125 su dobili zvanicna izvinjenja a to je manje od 5 %. 4600 zahteva su odbijeni i vise od 2000 su jos uvek u procesu. Ti brojevi pokazuju da zlocini apartheida nisu jenostavno ostali neizmireni. Eugene de Kock bivsi komandant zloglasne tajne policijske jedinice iz Vlakplaas-a ubijao je bezbrojne protivnike apartheida koje nosi na svojoj savesti, osudjen je na 212 godina zatvora za njegovo ucestvovanje u bezbrojnim zlocinima. Pored svih zlodela de Kock ima deo i u napadu na Africki nacionalni kongres (ANC) Londonski glavni stab 1982. godine i glavni ured za zajednicku trgovinu Cosatu 1987. godine i glavni stab Juzno Africkog Saveta Crkava (SAC) 1988. godine. 13

Pruzena prilika amnestije rezultirala je u mnogo slucajeva preko cutanja o zlocinima i priznavanje krivice. Ostali kao bivsi Juzno Africki predsednik Pieter Willem Botha cvrsto je odbija da se pojavi pred TRC. Botha je zanemarivao mnoge sudske pozive iz TRC-a.

Do ovih dana Botha predsednik osamdesetih koji je vladao u najgoroj fazi Juzno Africkog apartheida iako su politicki protivnici u zemlji i izvan zemlje okrutno muceni primetio je da nema razloga za izvinjenje. Iako strpljenje i napori Desmond Tutu-a i Nelson-a Mandele uvazavali njihovog predhodnika - coveka koji nikad nije dozvolio Mandeli da dodje do vlasti to nije zadovoljilo 84-godisnjaka Both-u da se pojavi pred TRC. Kao rezultat svega Botha se pojavio na sudu gde mu je izrecena presuda novcane kazne u vrednosti 3000 DM ili 12 meseci zatvora. 14

Tamo su bile i teskoce druge prirode vezane za proces pomilovanja zlocinaca - reakcija zrtava i njihovih familija dok su posmatrali saslusavanje. Za njih je bilo posebno tesko da podnesu dok su zlocinci govorili o svojim zlocinima ponasali su se nonsalantno bez ikakvog traga kajanja i izraza zalljenja. Za neke zrtve to iskustvo je otvaralo nove rane u njihovoj traumatizovanoj psihi. Takodje teskoca je bila cinjenica da uprkos politickim obecanjima izgledalo je da nece biti promena u teskim socijalnim i ekonomskim uslovima. Mnoge zrtve i njihove familije jednostavno nisu mogle da razumeju da neki zlocinci su pomilovani ili mogu da ocekuju pomilovanje uprkos ogromnom broju njihovih zlocina i zbog njihove spremnosti da dokazu pred TRC-om da mogu braniti svoje stavove koji su imali iskljucivo politicki motiv.

Kako se moze proceniti situacija u Juznoj Africi sada ukratko posle mandata Istine i Komisije Pomirenja? Da li je TRC bila u mogucnosti da razvije potreban cilj u Juznoj Africi kroz njihovu nacionalnu traumu? 15

Ogroman ponor izmedju bogate i siromasne manjine, podela samo prema rasnoj liniji - nedopusta procesu pomirenja da napravi nikakav napredak. Vec 1985. godine teoloskim radom na Kairskom dokumentu izvucen je jasan cilj: Bez pravde nemoze biti istinito pomirenje niti iskreni mir bilo koja forma mira i pomirenja koja dozvoljava greh,nepravdu i ugnjetavanje, znaci lazni mir i farsu pomirenja.16

Ideja -generacija duge- je vise od vizije za buducnost nego biti zahvalan tendencijom stvarnossti za veci deo razlicitih grupa generacija nastavljaju da zive kao sto su ziveli njihovi preci podeljeni prema boji koze. Mnoge zrtve i clanovi njihovih porodica su oprostili zlocincima.Drugi nemogu oprostiti sto se desilo u proslosti i sugurno ne takve ljude koji ne pokazuju kajanje i ne priznaju gresnost njihovih postupaka.17

Uprkos velikom broju nedostataka, rad TRC-a je primio veliko priznanje - vec u septembru 1997. godine donesena je odluka da se produzi mandat za tri meseca sve do jula 1998. godine. Takodje broj clanova TRC-a bio je u porastu u 1997. godini od jedan prema devetnaest u nameri da se dozvoli i odrzi saslusanje istovremeno u sest razlicitih mesta u Juznoj Africi. 18

Cinjenica je da jos uvek zrtve i zlocinci cekaju uzaludno saslusanje, zato sto TRC treba da iznese njihove pocetne izvestaje krajem oktobra 1998. godine i to ilustruje da TRC ima samo delomicno ostvarenje cilja i mora da nastavi svoj rad u naprednoj fazi. Traganje za istinom i pomirenjem dovelo je zajednistvu rascepljenog naroda i vodi ga ka nacionalnom pomirenju. To moze biti moguce jedino u pouzdanoj proceni, tek sada zrtve i njihove familije imaju priliku da govore otvoreno o svojim patnjama i svojim strasnim iskustvima za vreme apartheida.Saslusavani su s postovanjem i ozbiljnoscu, vise nisu morali da cute u strahu od daljnjih odmazda, kao sto je Nadbiskup Tutu primetio: "S jedne strane je rasprostranjenost zla a s druge strane je hrabrost takozvanog prostog naroda, a oni su pronasli svoj glas." 19

Za vreme procesa TRC-a sve vise i vise zlocina je izaslo na videlo. Mnoge sumnje o zlocinima i uzasima su dokazane na razne nacine, nove cinjenice su takodje dosle na svetlost na primer kad su Juzno Africki naucnici trazili supstancu koja moze uciniti crno stanovnistvo neplodno, pasivno. Nezamislive surovosti i zlocini koji su otkriveni ostavili su snazan utisak na posmatrace u to vreme. Zanemeli su, neki svedoci za vreme svedocenja propadali su psihicki. Cak i Nadbiskup Desmond Tutu je cesto izgledao duboko potresen sa prividno beskrajnim opisivanjima ubijanja i mucenja.

Sada, prateci sva javna saslusanja u razlicitim mestima u Juznoj Africi niko vise nemoze da kaze da zverstva koja se iznose u javnost na ime rezima Juzno Africkog apartheida da su samo nagovestaj lazi i izmisljotine. TRC je potvrdila da je Juzna Afrika bila -ubijajuca zemlja- kao pogodan naziv. U nemackom dokumentu od Rian Malan-a njegova nepopustljiva i nadasve postena knjiga "Moje izdajnicko srce" ("My traitor's heart"), drugi dokumenti u njegovim izvestajima i istragama.20

Kao sto je Desmond Tutu izjavio: "Danas Juzna Afrika zna koje mesto zauzima." To saznanje su saslusanja od kojih je jedno upravo pomoglo da se pronadju tela ljudi koji su ubijeni i zakopani na nepoznatom mestu. Nakon svedocenja zlocinaca pronadjeni su i iskopani mnogi lesevi, koje su kasnije familije mogle da sahrane na dostojanstven nacin. Ti clanovi familija sada znaju sta se desilo sa njihovim voljenima i to im omogucuje da tesku situaciju lakse podnesu. 21

Zlocini bivsih protivnika apartheida na primer clanovi Umkhonto we Sizwe vojnih jedinica ANC takodje izlazi na videlo. Narocito eksplozivan bio je Winnie Mandela-in slucaj, bivsa supruga Juzno Africkog predsednika Nelsona Mandele. Vec nekoliko godina pre politickih promena u Cape rejonu izvestji su poceli da kruze sa sumnjama da je Winnie Mandela najverovatnije ucestvovala u ubistvima 14- godisnjeg Stompie Seipei i Dr. Abu Baker Asvat. 22

Nekoliko optuzbi protiv nje bile su donete pre TRC-a i najveci deo je potvrdjen kroz svedocenje brojnih svedoka. Medjutim Winnie Mandela reagovala je uvredjeno na optuzbe i osporila je njihovu zakonitost, nije pokazala nijedan znak kajanja i nije uvreljivo reagovala kad je isptivana mnogo puta, i na kraju od njenog dugogodisnjeg saradnika. U borbi protiv rezima apartheida, niti uz pomoc drugih kao Nadbiskupa Tutu da pokaze spremnost ka pomirenju i da trazi oprostenje. Familija 14-godisnjeg Stompie bila je ogorcena i razocarana.

U ovom slucaju i u nekoliko drugih TRC nije mogla da citavu istinu donese na videlo. Neke zrtve i njihove familije nisu mogle da prihvate saglasnost sa nacelima TRC-a, u stvarnim dogadjajima da osobe koje priznaju ubistvo kasnije napuste saslusanje bez kazne ili odmazde.

U dodatnom radu u istrazivanju dogadjaja u proslosti, za zrtve cesto se ponavlja pitanje odstete. U crnoj ekonomskoj situaciji u Juznoj Africi vodio je nedostatak ambiciozne obnove i razvojnog programa, zrtve mogu da ocekuju ekonomsku odsteru samo po nazivu a za njihove patnje - simbolican gest pre nego stvarna materijalna pomoc. Jos uvek 22.000 ljudi primaju odstetu u tom kontekstu svi ti napori da se postigne olaksanje u Juznoj Africi od vremena apartheida su vredni paznje.

Danas se procena rada TRC-a mnogo promenila. Jos uvek TRC dokazuje svoju namenu dokazivanjem zlocina iz vremena apartheida u javnosti, u zelji da pomognu obimnom pronalazenju istine na nacionalnom nivou. TRC - je bila stvorena kao osnova pomirenja, mada to nije bilo dovoljno. Dodatne metode i mere su potrebne za obnovu zemlje sa dubokim psiholoskim i telesnim povredama, ka oslobodjenju od mrznje, sumnje izmedju razlicitih grupa stanovnistva i objaviti u procesu izlecenja i pomirenja.

Velika vecina Juzno Africkog stanovnistva potice iz hriscanskih pododica i sada je neophodno da crkve uzmu udela u procesu pronalazenja istine, narocito u slucajevima gde su crkve kroz javnu podrsku ideologije apartheida ili kroz njihovo cutanje -"Ruke k sebi"- zvanicno se priblizila i jednim i drugim, a nisu ni najmanje sprecavali nepravdu vlade apartheida.U zelji da ponovo zadobije verodostojnost narocito na sadasnje spoljne izazove zemlje, vazno je da crkve priznaju i javno potvrde njihovu vlastitu ulogu i odgovornost u dogadjajima za vreme apartheida. To ukljucuje kriticki odraz u pogledu crkava, teologije i ucenja koje nije moglo da spreci postupke hriscana koji su ucinili mnoge zlocine u zatvorima, od strane policije i snaga obezbedjenja sa namerom da ucine nesto dobro za crkvu i njene hriscane.

Dalje crkve su u porastu suocene sa zadatkom da podrzavaju pomirenje i proces ozdravljenja koji su sada neophodni unutar Juzno Africkog drustva. Nekoliko crkava, crkvenih grupa su vec pocele takav rad, na primer odrzavanje seminara gde se zrtve i zlocinci mogu sresti ili formiranjem gurpa "Samostalne pomoci" gde zrtve i njihove familije mogu razgovarati medjusobno i pomocu toga skupiti snagu da prebrode traumu koju su preziveli.23

Juznoj Africi je potreban rad volontera u tim procesima, ljudi izvana, ljudi od poverenja - razlicitih grupa, koji pomocu svoje prisutnosti mogu stvoriti takav rad i kroz iskustva iz proslosti mogu pomoci da se omoguci manje mucna buducnost Juzno Africkog stanovnistva.

Pomirenje je proces koji zahteva puno vremena. Svaka osoba ima svoju vlastitu karakteristiku: Ljudi cija iskustva iz rata i zverstva su jos uvek sveza su obicno jako traumatizirani. Oni ne pate samo zbog gubitka voljenih, njihovih vlastitih uzasnih iskustava ili zdravstvenih problema, oni pate jako mnogo i od samog gledanja zlocina koji su ucinjeni, bez ikakvih posledica za zlocince, drugim recima to nije samo gubitak uzrokovan takvim zlocinima koje uzrokuju traumu kod zrtava, to je takodje neobjasnjiva priroda samog zlocina. Cesto zrtve nemaju unutrasnju moc niti jasnocu koja je potrebna kad pricaju o zlocinima koji su se desili i dogadjajima koji su se njima desili i pustiti ih da pricaju o pomirenju ili ih uvuci u proces pomirenja.

Pronalazenje istine je preuslov za pomirenje, to je posao koji je zauzeo svoje mesto. Samo tada moze proces ozdravljenja da pocne. Kao sto je Juzno Africki teolog Wolfram Kistner iz iskustva izjavio: Jedan covek mora biti svestan o stvarima koje su prisutne u njegovoj podsvesti. Zrtve i zlocinci trebaju da se sretnu i podele svoje zivotne price.... 24

Znanje o familijarnoj tragicnoj sudbini, o clanovima koji su nestali ili su ubijeni i sta je uradjeno sa njihovim ostacima je presudan deo tih procesa. Pomirenje nudi mogucnost da se podele strasne stvari koje su neki iskusili i to u mirnom periodu bez straha od odmazde i daljeg nasilja od zlocinaca i onih koji stoje iza njih.

Pomirenje zahteva od zlocinaca ne samo objasnjenje zlocina koje je ostalo nereseno, nego i pristup samim detaljima desavanja. Pomirenje takodje zahteva od zlocinaca priznavanje njihove krivice i istinsko pokajanje, bez toga pravo istinsko pomirenje nije moguce. Uprkos stecenom znanju u proslosti, razgovor o zverstvima, nepristrasnost i zalazenje u odgovornosti ucesnika, karakteristicno onima koji su sa druge strane ili drustvo superiornih je tesko i stetno za zrtve i njihove voljene

Ali u ovom slucaju zlocinci su na kraju postali zatvorenici njihovih dela - da li oni to zele ili ne, da li su oni svesni toga ili ne - nemocni su naci svoje mesto u promenjenim kontekstima u njihovoj zemlji. Proslost ce sustici zlocince, vrlo uskoro kada zrtve i njihove familije im se budu suprotstavile. I ako oni priznaju svoja zlodela zlocinci ce snositi posledice njihovih akcija kao Dirk Coetzee bivsi komandant tajne baze za operaciju Vlakplaas. U izjavi u 1989. godine Coetzee - postojanje vodja brzih drzavnih ubica - elektro sok i vlazne vrece su koriscene da prisile ljude na priznanje. Odrzavane su pijane zabave ubica koji su za to vreme tela njihovih zrtava u lezecem stavu palili ispred sebe. 25

Coetzee je bio prisutan tim uzasnim nocnim zverstvima i danas kaze: "Pratice me sva ta tela do kraja zivota." 26

Proces pomirenja trebalo bi pokrenuti i biti uspesan. Potrebno je saciniti osnovu na primer nezavisno funkcionisanje ali javno potvrditi i priznati istinitu komisiju a zahtev je cist cilj, u slucaju TRC, kroz ispite brutalnih tajnih operacija, napadi i masakri. Naravno to ukljucuje da ce biti spremni da se takvi uzasni dogadjaji vise ne ponove.

Kao sto neko moze reci, tamo su sacinjeni kriteriji za traganjem za ljudskom istinom i traganje za pomirenjem. Pomirenje je neshvatljivo bez vere Bozje akcije pomirenja i krsta simbola pomirenja. Krstom je Bog obnovio njegov sud. Ovaj sud ne sledi logiku ljudskog pojma suda. To je sud koji popomaze ljude da oproste radije nego da izgube sebe u trazenju kazne, vratiti milo za drago ili samo kazniti.Bez takve prorocke intervencije, pomirenje ostaje nedostizno za ljude. Istina pomirenja vodi ka akciji, akcija koja za neke predstavlja vlastitu krivicu i iskusto za oprostenjem. Wolfram Kistner takodje naglasava tu bliskost, u Hristu Gospodu pomiriti svet. Da li ljudi znaju o tom pomirenju i prihvataju to savrsenstvo Bozijeg pomirenja kroz Hrista traze Hriscani u ponovnoj borbi i unistavanju struktrura u Crkvi i u drustvu cineci protiv volje Bozje.27

Ako ljudi odbiju taj proces pomirenja, onda su oni na kraju osudjeni da se ponovi konflikt iz proslosti i zavrse unisteni zajedno. Na kraju gde nema sanse za pomirenje tamo nije povoljna prilika za novi zivot i novi pocetak - kao bivsa clanica Juzno Africkih Saveta Crkava - primedbu je stavio sekretar Brigalia Bam. Dalje je Bam izjavila: "Vrlo vaznu lekciju smo naucili u Juzno Africkoj republici kroz rad TRC da pomilovanje nije luksuz na koji se nacija moze odluciti za ili bez toga. 28

Ova sredina, misli da svi Juzno Afrikanci moraju prisustvovati procesu pomilovanja istovremeno veliki broj belaca koji preziru cinjenicu da su oni profitirali iz to sistema a i danas su jedan broj njih prisutno u drustvu i ne zele priznati da su imali udela i odgovornosti u zlodelima apartheida. Yazir Henry bivsi gerilac, borac za Umkhonto weSizwe oseca da ti ljudi ne cine dobro za pomirenje i tako da cela buducnost Juzne Afrike je u ozbiljnoj opasnosti.

20.000 ljudi koji su svedocili ispred TRC-a nemogu snositi odgovornost za pomirenje 45 miliona ljudi. Mi svi moramo to uciniti. TRC je kreirao prostor za ljude sa namerom da podele njihovu bol i patnju. Ali svako od nas mora imati udela u pomirenju.

Apartheid je uticaj na svaku osobu. Ako zelilmo da izbegnemo drugi rat i drugu -Bosnu-onda mi moramo svi preuzeti odgovornost. Problem je u belcima ta celina, da li nevide nuzdu da ucine isto. Za njih je sve O.K. Oni sacinjavaju vecinu, ali oni izlaze na povrsinu procesa pomirenja. Oni imaju sve: ekonomiju, standard, politiku, ali oni to ne realizuju, oni imaju snagu i sposobnost da nastave da drze u zagrljaju kulturu njihovog zivljenja, nadmoci i privilegije. Ako to ne promenimo brzo cemo okoncati sa mirom i otpoceti novi rat. 29

Juzno Africka Istina i Komisija Pomirenja nije ispunila ocekivanja i nade ljudi. Ali sprecili su sirenje borbi, koje su pretile da se rasire kao epidemija, borbe koje su mogle da uniste u kratkom razdoblju novu Juznu Afriku. Glasnike -dugine generacije- sa nezamislivim posledicama cele Juzno Africke populacije.

******

Beleske

1. Samim tim niko nije sumnjao u tajne odkluke koje su zauzimale mesto ponekad izmedju vlade apartheida i vrlo vaznih politickih zatvorenika iz vremena Nelsona Mandele. Diskusije koje su sa velikim opsegom ucinile moguce politicke promene u Juznoj Africi pocetkom 1990. godine. Vidi Allister Sparks, Tomorow is Another Country: The Inside Story of South Africa s Negotiataed Revolution,Wynberg/Sandton, 1995.

2. Vidi J"rg Fisch, Geschichte S dafrikas, Munich, 1991. i Allister Sparks, The Mind od South Africa: The Story of the Rise and Fall of Apartheid, London 1994.

3. Ljudi iz rezervata Sharpeville juzno od Johannesburg-a odrzali su demonstracije protiv omrznutih zakona. Uprkos mirnim demonstracijama, policija je otvorila vatru na demonstrante i ubili 69 ljudi. 180 su uhapseni.

4. Vidi Neue Z rcher Zeitung, 4 June 1988. str 5

5. Vidi Die Sicherheitskr,,fte, de Klerk und der geheime Krieg: Soziale und politische Ursachen und Gewalt u S.dafrika, Ev.Missionwerk in Deutchland (EMW) Hamburg 1992.

6. Berger, Michele, Chris Hani (They Fought for freedom), Maskew Miller Longmann, Cape Town, 1996.

7. Vidi S.dafrika-die Konflikte der Welt in einem Land, Kirchen-Anw,,lte f.r Gerechtigkeit und Vers"hnung. sa esejima Frank Chikane, Margaret Kelly, Wolfram Kistne, prikupljeni i izdati od Rudolf Hinz i Rainer Kiefer, eseji 54, Hamburg 1994.

8. Iz izvestaja Wolfram kissner za vreme seminara o procesu pomirenja.Seminar je odrzan od 10. - 14. avgusta 1998. god. u Imshausen blizu Bebra, Germany, i bio organizovan od Ehumanske zajednice u Wethen.

9. Vidi zavrsni izvestaj Istine i Komisije Pomirenja, predstavljene predsedniku Nelson-u Mandeli 29. Oktobra 1998. (posebno izdanje 8. novembar 1998.), Nova Internet verzija moze se koristiti na Website www.truth.org.za; i Out of the Shadows: The story of South Africa s Truth and Reconciliation Commission, Nolwazi Educational Publishers, Braamfontein, Sout Africa, 2000.

10. U ARD - Weltspiegel, 26. jul 1998.

11. Vidi dokument - Ich m"chte, daa sie um Verzeihung bitten: T,,ter und Opfer vor der S dafrikas Warhrheitskommission in der berblick 3/99. str 23-26

12. U Namibiji, s druge strane, tamo nije vidjen interes da vladu predsednika sam Nujona, bivseg predsednika Namibijske nezavisne organizacije (SWAPO South-West Africa People s Organisation) Slican i jednak po rangu prepoprucen - komisiji istine. Samo Namibijski Savet Crkava je ucinio napor u osnivanju takve komisije.

13. Vidi Neue Z rcher Zeitung, 4. jun 1998. str 5

14. Ute Jugert Nach der Wahrheit die Vers"hnung? in ai-jurnal, Heft 11/1998. str 9.

15. Vidi izvestaj Gaye Davis, Zerstrittene Vers"jner: Die Wahrheits-und Vers"hnungskommission war ein Spiegelbild der gespaltenen Gesellschaft S dafrikas in der berblick 3/99, str 27-31 i Charles Villa -Vincencio, Wie viele der Verstockten kann man bestrafen in a.a.O., str 32-33.

16. Kairski dokument...,in Christen im Widerstand: Die Diskussion um das s dafrikanische KAIROS Dokument, prikupljen i izdat od Rudolf-a Hinz-a i Frank k rschner-Pelkmann, eseji 40, Stuttgart, 1987. str 20

17. Theo Kneifel dao je kritiku o dobrobiti razvoja Juzne Afrike od prvih demokratskih izbora u aprilu 1994. godine u izdanju Evangelischen Missionswerk in Deutschland (EMW) i misija nazvana Zwischen Vers"hnung und Gerechtigkeit: Der Spagat der Kirchen nach der Apartheid, Hamburg/Aachen, 1998.

18. Cape Argus, 19. Septembar 1997.

19. U ARD -Weltspiegel, 26. Jul 1998.

20. Vidi Rian Malan, Mein Verr, ter Hertz: Mordland S dafrika, prevod sa Engleskog, Hamburg 1990.

21. Desmond Tutu u intervjuu sa Stephan Kaussen u au journal, izdat 11/1998. str 11.

22. Vidi Fred Bridgland, Katizas Reise: Die wahre Geschichte der Winnie Mandela, sa predgovorom od Emma Nicholson, Engleska verzija Karin Balzer i Grace Pampus, Reinbek bei Hamburg, 1997.

23. Vidi Denise M. Ackermann, Wie Klage Wunden heilt: ffentliches und tituelles Klagen ist zugleich spirituell und politisch, in der berblick 3/1999. str 18-22.

24. Vers hnung durch Begegnung von Opfern und T,,tern. Diskusija izmedju Wolfram Kistner i Bettina von Clausewitz u S dafrika: Eine L,,nderinformation der Kindernothilfe, November, 1995. str 14

25. Der Spiegel 24/1998 str 156

26. idem

27. Die Arbeit der Abteilung Gerechtigkeit und Vers "hnung. in Wolfram Kistner, Joffnung in der Krise, Wuppertal, 1988. str140.

28. Pomirenje - nova napetost za zivot: Lessons and challenges from (South) Africa in Reconciliation: gift of God, source of new life. Documents from the Second European Ecumenical Assembly in Graz. Verlag Styria, 1998. str 137,138.

29. Yazir Henry, potpuno od Karin Chubb/Lutz van Dijk in Der Traum vom Regenbogen, str 201.

******

Autor

Christian Hohmann je rodjen u Moers, Nemackoj 14. Septembra 1964. godine. Za vreme teoloskih studija u Wuppertal-u, Bonn i Bochum radio je kao svestenik u Elberfeld Nord i takodje asistirao na Luteranskom Seminaru u Wuppertal. Postavljen je za pastora 1994. godine. Gospodin Hohmann bio je zaposlen u crkvi, radio je kao mirovni generalni sekretar, i u mirovnom okrugu Braunfels Crkve, i bio je misionar i sekretar Ehumanske zajednice od 1996.

Gospodin Hohmann posetio je Juznu Afriku nekoliko puta od 1993. god. i istrazivao odnose izmedju belih i crnih Luteranskih crkava za vreme apartheida. On je clan Rheinland Protestanske crkve komiteta za trenutna izdanja.

******

Teologija i Serije mira

Na Engleskom

1. Jevandjelje preispitanog mira, Marie-No%lle von der Recke, May 1999. str 16.

2. Ljubav Istina i Mir - dokumentacija iz crkve Mira 50-te godisnjice simpozijuma. Avgust 1999. str 24.

3. Bez moci, bez snage, ali sa mojim duhom, Ursula Windsor, Octobar 1999. str 12.

4. Pronalazenje istine : staza do pomirenja?, Christian Hohmann, Jul 2000. str 36.